Objavim na Instagramu citat Marine Abramović i komentari me navedu da napišem tekst koji sledi.
Ali pre teksta, da vidimo šta je u predgovoru svog sjajnog dela „Slika Dorijana Greja“ rekao Oskar Vajld…
„[…] Umetnosti je cilj da otkrije umetnost, a da sakrije umetnika.
[…]
Moralni život čoveka samo je deo umetničkog gradiva;
a moral umetnosti je u tome da se savršeno upotrebi nesavršeno sredstvo.
Nema umetnika koji bi hteo da dokaže nešto. Iako se same istine mogu dokazati.
Nema umetnika sa etičkim simpatijama. Etička simpatija kod umetnika je neoprostiv manirizam stila.
Nema umetnika dekadenta. Umetnik je u stanju sve da izrazi.
Misao i jezik umetniku su oruđe njegove umetnosti.
Porok i vrlina umetniku su gradivo njegove umetnosti.
[…]
Svaka umetnost je u isto vreme i površina i simbol.
Ko silazi ispod površine – čini to sa opasnošću po sebe.
Ko tumači simbol – čini to sa opasnošću po sebe.
[…]
Podvojenost mišljenja o jednom umetničkom delu dokaz je da je to delo novo, složeno i vitalno.
Kad se kritičari ne slažu, umetnik se slaže sam sa sobom.“
Tekst ,,Komplimenti“, pročitajte OVDE.
Napomena: navedeni deo predgovora može imati veze sa samim tekstom u nastavku, a i ne mora.
Objavim, dakle, na Instagramu citat Marine Abramović…
Odmah na početku da kažem da nisam fan njene umetnosti. Ali to što ja nisam fan njene umetnost, nikako ne znači da to što ona radi nije umetnost. Ako ni iz čijeg drugog ugla, a ono iz njenog sasvim sigurno jeste. Vajld je to bolje rekao, pa pročitajte opet poslednju rečenicu ovog navoda iznad…
Prvi put sam sa njenim delom u kontakt došla kada sam imala nekih šesnaest godina, na istom mestu na kom ovih dana ta žena pravi retrospektivu svog stvaralaštva…takvog kakvo jeste. Otišla sam, dakle, tog davnog dana u Muzej savremene umetnosti i videla neke skroz bizarne klipove od kojih se na jednom Marina neprestano histerično češlja, a na drugom neprestano trči ukrug oko drveta. Tada pojma nisam imala ko je ta „ludača“.
Pojma nisam imala ni šta uopšte tražim u tom muzeju i gledam ono što ne razumem i od čega se osećam loše, stvarno loše. Fizički loše. Stala sam tada i ispred ogromnog belog platna preko kog je bila povučena crvena dijagonalna linija, baš kao što sam stala i ispred instalacije sačinjene od mrtvih bubašvaba. Bile su izložene i ogromne fotografije muškog polnog organa. Svašta sam, dakle, tu i tada videla i sećam se, odlično se sećam, da sam jedva čekala da izađem iz tog muzeja strave, užaza i nejasnoća. Jer sve su to tada za mene bile, pre svega, nejasnoće. Zašto bi se iko u svemiru divio instalaciji od bubašvaba? Izašla sam konačno iz tog pakla i počela da dišem; sve vreme u muzeju imala sam osećaj da ne dišem.
Danas, petnaest ili šesnaest godina kasnije, stvari u mojoj glavi postavljene su drugačije. Na retrospektivnu izložbu „Čistač“ neću otići jer mi se [ne]umetnost Marine Abramović i dalje ne sviđa, ali je razumem. I upravo to je suština ovoga što pišem – razumevanje. Ne mora nešto da mi se sviđa, ali to što mi se nešto ne sviđa ne znači da ne mogu i ne treba da se potrudim da to nešto razumem. Prosto mi se ne sviđa, ne prija mom senzibilitetu i to je cela filozofija. Ne mora svima sve da se sviđa i nije sve za svakoga, i to je sasvim u redu, ali razumevanje…e razumevanje je nešto potpuno drugo. Nešto drugačije. I nešto što nam je neophodno ukoliko želimo da se kao živa [i misleća] bića razvijamo.
Tekst ,,Usamljenost“, pročitajte OVDE.
S druge strane, to što mi se performansi Marine Abramović ne sviđaju i što mi ne prijaju, ne znači da mi se ni ono što ta žena govori ne sviđa. Jer to mi se sviđa. A zašto? Pa zato što ima šta da kaže, a kad neko ima šta da kaže, onda i ja imam šta da čujem. Od toga što čujem, možda nešto mogu i da usvojim pa da integrišem u sopstveni rad. Usvojim ono što mi se sviđa, odbacim ono što mi se ne sviđa i to je to. Možda mi nešto od toga što čujem pomogne i omogući da sagledam sliku iz perspektive iz koje je nikada pre nisam sagledavala. Možda mogu nešto da naučim. Možda svašta mogu. Možda i vi možete svašta. Pitanje je, međutim, da li to želite. Ukoliko želite, nećete odmah osuđivati ono što ne razumete. I odatle sve kreće, u tome je suština.
A to radimo – osuđujemo ono što ne razumemo. I to nas i kao pojedince i kao društvo uništava. Da sve bude još gore, uopšte nas ne interesuje da razumemo. Ili, kako je to rekao Karl Gustav Jung, “teško je misliti, zato ljudi uglavnom osuđuju.” Ali trebalo bi da znamo i da budemo svesni da linija manjeg otpora, osuđivanje dakle, nikada neće imati snagu i mudrost zdrave misli. Lakše je osuđivati, ali je bolje i pametnije misliti. Zato mislite…o tome.
Marina Abramović je neko kome je, po njenim sopstvenim rečima, uspeh došao tek u pedesetim godinama. Ceo svoj život je posvetila svojoj ličnoj viziji umetnosti, sviđala se ona nekome ili ne, i uporno je istrajavala dok uspeh konačno nije stigao. Bila je i ostala verna sebi. Kao neko takav, ako mene neko pita, i više je nego kompetentna da o tom uspehu priča…o putu do njega. Onaj ko je uspeo u bilo kom segmentu života zna šta znači i kakav može da bude put do uspeha.
Kao što sam već rekla, Marina ima šta da kaže i ima šta od nje da se čuje. Zato vam preporučujem da ogledate i odslušate neki njen intervju, bez obzira da li vam se sviđa to što radi ili ne i bez obzira da li razumete njene performanse ili po difoltu, iz čistog nerazumevanja, mislite da su satanski obredi. Možda ćete stvarno i vi čuti nešto korisno. Ponavljam da je meni od njene umetnosti doslovno loše, muku neku osećam, ali me to ne sprečava da je slušam dok o tome i mnogo čemu još [pametnom] priča. Slušajući je počinjem da ono što radi sagledavam na potpuno drugačiji i konstruktivniji način. Što i dalje ne znači da mi se sviđa da gledam kako se histerično češlja…jer mi se ne sviđa.
Tekst ,,Prodavac sladoleda“, pročitajte OVDE.
Šta je poenta ovog mog teksta?
Promocija rada Marine Abramović nije. Ali promocija razmišljanja i promišljanja jeste.
Jer to je važno – razmišljanje, promišljanje. Stvarno je važno. Imanje kritičkog stava i kritičkog mišljenja je važno, ali svog kritičkog stava i mišljenja. Svog, ne tuđeg. Da vidimo šta mi mislimo o nečemu, umesto da kao kreature bez mozga, očiju i ušiju prihvatam o sve što drugi misle i kažu.
Podstaknuta, kako sam rekla, komentarima na Instagramu, napisala sam ovaj tekst, a nadam se da ćete vi koji ga čitate tako i da ga shvatite, kao podsticaj za proširivanje vidika i neograničavanje sebe na samo i isključivo nerazumevanje, osuđivanje i pljuvanje svega onoga što nam nije poznato i/ili blisko.
„Umetnost je, u stvari, ogledalo posmatrača – a ne života.“
[Oscar Wilde]
Autor: Anita Šipić
