Dvadeset prvi vek je vreme ubrzanog (instant) života. Informacija je primarni vodič kroz svet. Izloženost istim je sve manje kontrolisana u okvirima potreba i samih sposobnosti organizma da ih obradi. Ljudi mnogo vremena provode na poslu i preopterećeni su različitim obavezama. Te često nastaje unutrašnja iluzija, koja u krajnjoj liniji prelazi i u opsesiju. Nedostatak vremena da se uradi i postigne sve što je potrebno da bi se vodio ,,normalan život”.
Um za posledicu postaje prepun misli i informacija koje treba da obradi i da im da smisao. Biće ostaje puno neobrađenih emocija. A ljudi nisu adekvatno edukovani o primarnim stvarima koje se tiču sopstvenog unutrašnjeg života: šta su emocije, šta je um, zašto je bitna fizička aktivnost, pravilna ishrana, kako je i zašto sve to povezano kao i na koji način se manifestuje.
Meditacija zbog toga postaje sve popularniji pristup rešavanju ovog problema. Mozak je organ zadužen za percepciju realnosti. Kroz njega procesuiramo sve doživljaje fenomena koji dolaze iz spoljašnjosti koja nas okružuje. Ako u toku dana ne napravimo prostora za naš um da svesno obradi sve te informacije, one se nagomilavaju i počinju da nas opterećuju.
To opterećenje, sem na psihološkom nivou odražava se i na fizičkom apspektu našeg bića. Ljudima koji imaju ovaj problem, stanje meditacije ne dolazi lako. Potrebno je vreme i strpljenje da se um isčisti od svih sadržaja. Samo na taj način možemo dostići stanje koncentracije koje je neophodno za stanje meditacije.
Potrebno je uložiti vreme da uvežbamo um i edukujemo ga na ovaj način o svemu što nam se dešava i kako to funkcioniše. Mozak je sa telom usko povezan nervnim sistemom. On nam omogućava sve te telesne reakcije koje pravimo svesno ili nesvesno.
Po tome u kojoj količini nesvesno pravimo te reakcije, možemo zaključiti koliko smo neobrađenog sadržaja potisnuli u nesvesno. Strpljenje je neophodno i u tom smislu da dopustimo svom telu da se relaksira, da mu dopustimo te male suptilne reakcije koje su uzrokovane stresom.
Takođe, i kao model ponašanja koji će dozvoliti da iste primetimo te se na adekvatan način prilagodimo. Kao primere automatskih reakcija možemo uzeti sklonost da na određene stimuluse reagujemo na isključiv način, tipa na buku bukom, na gužvu povlačenjem, na ograničenje besom.
Kako nas ovakve automatske reakcije onemogućavaju da bolje i svesnije intereagujemo sa okolinom kao i da učimo o istoj, strpljenje je odličan metod i model ponašanja koji nam može pomoći da bolje sagledamo situaciju u kojoj se nalazimo, sopstvene reakcije na istu, te nam omogućava da jasnije i razumnije dalje postupamo.
Tako da, bez obzira da li za cilj imamo to da dostignemo stanje uma sposobno za meditaciju, strpljenje možemo uvek da primenimo kada primetimo da nas neke situacije umaraju, primoravaju na određena ponašanja, kada imamo utisak da nas nešto iscrpljuje ili čini nervoznim, agitiranim, dekoncentrisanim, te da bolje obratimo pažnju na sebe, sopstvene potrebe, reprogramiramo svoje reakcije i time budemo bolji i za svoju okolinu.
Autor: Jelena Trivić
