Noćas sam sanjala najčudniji san u proteklih nekoliko godina. Čitala sam o tome da snovi postanu lucidni prilikom prelaska na biljnu ishranu ali do danas mi se to nije desilo u ovoj meri.
Nalazila sam se u stanju blokade pisanja kada najradije ne bih ništa ni pisala. Najradije ne bih uopšte svoju energiju traćila na to. Međutim onda kada se udaljim od laptopa, pritiska me osećaj dužnosti da obelodanim svoju verziju istine. S obzirom da biram da verujem da svako od nas ima svoju istinu, ja želim da kažem svoju, koja na moju veliku žalost nije samo moja, već istina mnogih koji su bili u mojoj situaciji, ali su iz različitih razloga birali da ćute o tome ili da to podele samo sa svojim najbližim. Vidim sebe kako sedim pored laptopa i počnem, pa stanem, počnem pa stanem. Na kraju konačno reči nadolaze… Odakle početi kako bih sve obuhvatila, a opet da to ne bude preobimno već da se sve lepo sumira. Da li je to uopšte moguće?
Tekst ,,Moje buđenje” možete naći OVDE.
Sa mojom željom da služim potražila sam gde bih to mogla činiti i pronašla mesto. Međutim odmah sam dobila nekoliko poruka upozorenja od ljudi koji su tamo bili, da dobro razmislimo pre nego što odemo. Da to nije mesto za nas, da tamo nije baš harmonična atmosfera i energija. Da su vlasnici ovakvi i onakvi. Da je hrana odron itd…
Ja kao ja, uvek do tada, biram da sama iskusim sve, i te savete biram da pripišem upravo ovome što sam napisala na početku. Nečijoj tuđoj istini, kreirajući da moja neće biti takva. Kreirajući da je moja ljubav koju imam i delim sa drugima veća od bilo kakve negativne i mračne energije na koju možemo tamo naići. Blesava Jasmina, kao i uvek, nije naučila da ne može sama protiv vetrenjača.
Vlasnica dotičnog programa, nije se ustručavala da nas upozorava satima putem telefona na težak fizički posao koji nas čeka, na svakodnevni rad od po osam sati, bez dana odmora. Na stresne situacije koje mogu da se dogode između ljudi, i koje se rešavaju razgovorom. U početku smo bili malo zbunjeni čemu toliko upozoravanje o svemu tome, ali onda smo povezali da sigurno ima loših iskustava. Niti u jednom trenutku ne pomišljajući da je do njih a ne do bivših radnika.
Po dolasku na mesto gde ćemo raditi, nekoliko dana pre početka sezone, u kamp vegeterijanske prehrane, za nas nije bilo hrane, jer se spremala tradicionalna hrana, bogata mesom. Rečeno nam je da je tako odlučeno zbog obima poslova koji se trebaju obaviti. Većina ekipe koja je došla da radi tamo, da ne kažem 100% te ekipe je uživala u tim jelima i izabrali su da je to prava hrana za njih. Prvih nekoliko dana nam je to bilo najteže da pojmimo kako je moguće da od toliko povrća nije moguće napraviti „biljni“ obrok, no hvala Bogu imali smo svoju hranu te nismo morali ni da provodimo puno vremena u kampu(na savet vlasnice, da ne smetamo radnicima).
Tekst ,,Knjiga recepata škole nekuvanja” možete naći OVDE.
Još u pregovorima je spomenuto da ću ja raditi u smeni sa glavnim kuvarom koji voli svoj mir i sluša mantre dok priprema hranu. Za mene je to bilo predobro. Može li bolje od toga? Kad je sezona počela svi su obukli vegeterijanska odela, od vlasnika do volontera i šarada je počela.
Pozorišna predstava raznih „duhovnih“ tehnika, od onih koji se za goste hrane pranom a u wc-u jedu maslac i kolače od belog brašna, do onih koji nose molitvene male oko vrata i tradicionalnu nošnju jogija, a ne izbijaju alkohol iz ruku. Raznorazni seminari koje drže „iskusni predavači“ na temu produhovljenja. Priče o detoks i uravnoteženoj prehrani, koja se sastoji od belog brašna, rafinisanog suncokretovog ulja, margarina, belog šećera. Trebalo mi je prvo nekoliko nedelja da se naviknem na to i prihvatim tu činjenicu šta ja svesno pripremam tim gostima.
Mada ja sam bila sam pomoćni kuvar koji je izvršavao naredbe i to sam i radila. U početku sam molila i pokušavala da nagovorim glavnog kuvara da bar kolač napravimo sirov, imajući sve moguće sastojke(svega tri koja su nam potrebni), mada videvši da tako sebi samo pravim probleme odlučila sam da ćutim i radim. Verujući da svako od tih osoba koje su došle tu imaju svoju karmu i da njima ta hrana ne smeta. Da su je svesno izabrali.
Tako sam prihvatila da spremam hranu od tih sastojaka koji za mene ne postoje i ne svrstavaju se u hranu. Ja sam živela na lubenicama, dinjama i zelenom kašastom soku koji bi ujutru popila. Dete mi je jelo rižu, proso i voće koje smo joj kupovali. Prihvatila sam činjenicu da sva hrana koja pretekne se kompostira i daje ljudima koji sa tim tove svinje, koje se na kraju sezone ubijaju i daju vlasnicima.
U suštini u prva dva obroka se pravila super hrana, raznolika za one kojima ne smetaju ti neki nezdravi sastojci. Ali večera(moja smena) je bila jednolična i uvek ista. Nije me doticalo(bar biram da verujem) jer nije bilo moguće uticati na to.
Moja glavna želja odlaska ovog leta da radim tamo je bila da služim ljudima. Da radim bez ega, da slušam autoritet i da bez puno pogovora odrađujem svoj deo posla. Uspela sam u tome, skoro dva meseca. Skoro dva meseca sam uspela u tome više nego ikada, i više nego što bi verovatno mnogi. Pravila mog šefa su bila da nema priče tokom rada u kuhinji, osim kada on priča. Mi radnici nemamo pravo govora, i kada pričamo treba da mu u što manje reči kažemo šta imamo.
Trošimo njegovu energiju svojim rečima. Sve što se meša mora da se meša u desno(to mi i dalje ima smisla). On izdaje naredbe i mi radimo onako kako on kaže, čak i kad je to pogrešno. A kad se ispostavi da je to bilo pogrešno, jer npr. proso se ne skuva ili nešto izgori, jer u njegovoj glavi se pola posude prosa kuva u pola posude vode, ne postoji omer 1:3, onda je taj koji je poštovao njegovu naredbu kriv i nesposoban. Tako je to trajalo skoro dva meseca. Uz šovinističke, seksističke, omalovažavujće komentare.
Nakon prva tri dana toga, sam naravno otišla i požalila se osobi koja me zaposlila, na šta mi je ona rekla, da njega ne sme da izgubi, i da moram da nađem način da to izguram. Znajući moje razloge dolaska i služenja, koristila je to da me „umiri“ , komentarima, da je sad moja uloga da ronim, da budem ispod nekoga, da trpim poniženje i dokažem sebi da ja to mogu, kako bi nastala nova knjiga itd. Smešno mi je to i tada bilo, a čak i sada, kako je moguće da to nekome pali. No imajući u vidu to da je 90% ljudi sa kojima je ona sarađivala bilo tu zarad ego tripa i para jasno je zašto je tako razgovarala.
Tekst ,,Knjiga recepata škole nekuvanja 2” možete naći OVDE.
U suštini ovo je samo trunkica ovog sna jer i sada dok pišem osećam gađenje čak i oko prenošenja svega ovoga na papir. Taj čovek koji se smatra „najduhovnijim“ radnikom kampa je tu još od osnivanja, i kada su mi na početku dugogodišnji volonteri, uključujući i njegovog sina govorili, da broje dane kada će da mi nestane taj osmeh sa lica, kada ću postati depresivna i tužna itd. Kada su mi prenosili kako su godinama unazad svaki put žene istrčavale iz te kuhinje u suzama i odbijale da se vrate, ja sam osmehom na to uzvraćala i govorila kako se to meni neće desiti. Eh ta moja lakomislenost.
Drugi deo možete pročitati OVDE…
Autor : Jasmina Bogućanin-Sarvan
