Razmišljala sam kako da započnem ovaj tekst, a onda sam se setila Žan-Pol Sartra i njegovih reči kojima ću isti ovaj tekst završiti. Ali pre nego što ga završim, treba da [za]počnem pa zato za početak evo jedno pitanje izvučenog iz citata s kraja:
Kako se osećate kada ste sami?
Imajte na umu da pitanje uopšte nije naivno i možda vam je potrebno neko vreme da na njega odgovorite. Pitanje nije naivno, a odgovor nije lak. Nije lak, ali je izuzetno važan. Kao izuzetno važan, odgovor mora biti iskren. Al’ možda baš zato što mora biti iskren i nije lak.
Tekst ,,Povratak u budućnost”, pročitajte OVDE.
Nikada, otkad postoji svemir, otkad postoji vreme, otkad postojimo mi u svemiru i vremenu, nikada ali nikada nismo bili povezaniji…i nikada ali nikada, tako povezani, nismo bili otuđeniji.
Kako je to moguće?
Pre nekoliko meseci, ide razgovor ovako:
– Umrla mi je drugarica, od raka dojke…nisam ni znao da ga je imala, kaže mi.
Tišina, u iščekivanju nastavka…
– Kad sam se čuo s njenim mužem, ono – znamo se sto godina, ona mi je školska drugarica, kažem mu „pa što mi niste rekli, više bismo se družili…”
Tišina, ali se sada umesto iščekivanja nastavka priče, oko moje glave zavijorilo pitanje: a gde smo, dođavola, jedni za druge dok smo živi!? Odmah potom, eto ga i drugo: je l’ treba da nas nema da bismo shvatili da nas nije bilo ni kad smo bili tu?
Od te večeri, te tišine u međuvremenu i tih pitanja, o tome ne prestajem da mislim. Štaviše, od te večeri, te tišine i tih pitanja, počela sam da uviđam nešto što me je i navelo da se pozabavim ovom temom…počela sam da uviđam ljude koji se dave u usamljenosti. Svuda. Ima ih na ulicama, ima ih na društvenim mrežama na koje su konektovani 24/7, ima ih po kafićima i restoranima, ima ih po autobuskim i tramvajskim stanicama, ima ih među mojim klijentima, ima ih među drugim ljudima, ima ih tamo gde mislimo da ih nema, ima ih više nego što mislimo da ih ima…ako uopšte ikada mislimo o tome.
Tekst ,,Kompromisi”, pročitajte OVDE.
Kako sam tačno povezala ženu koju ne poznajem, priču o njoj i njenoj smrti i ovu temu, nije mi sasvim jasno, ali se od tog trenutka nešto u mojoj svesti podiglo na neki viši nivo, na neku višu frekvenciju s koje sam, kao sa svetionika, počela da posmatram sve te silne talase usamljenih ljudi koji sve nas okružuju i zapljuskuju. Fokusirala sam svoju pažnju na sve one naše potrebe koje često i sve češće nemamo s kim da podelimo.
Kao što on nije znao da mu drugarica ima rak dojke, e pa isto tako mi ne znamo kome smo potrebni a nema nas, ko sve želi da budemo tamo gde nismo, ko sve sa nama želi da nešto podeli…neku sreću ili tugu. Zaboravljamo se dok smo živi pa se vraćamo jedni drugima u sećanje onda kada nas više nema…onda kada više ne možemo da se [za]grlimo. Onda kada više jedni drugima ne možemo da kažemo da smo jedni drugima važni i da jedni druge volimo. Onda kada više ni nema smisla govoriti ono što nema ko da čuje.
Više bismo se družili…
Dobro, a šta nas tačno sprečava da se više družimo sada, dok postojimo? Je l’ treba da čekamo da nas više ne bude da bismo se setili da nismo bili tu ni kad nas je bilo?
Društvene mreže suptilno se pletu oko nas dok nas perfidno ne uvuku u sebe do te mere da izgubimo svaku dodirnu tačku sa svetom u kom zaista postojimo, sa ljudima koje zaista poznajemo, sa situacijama i emocijama koje zaista proživljavamo i preživljavamo, dok ne izgubimo svaku dodirnu tačku sa samima sobom.
Stropoštamo se u sferu lažnog svega. Povezujemo sa ljudima koje ne poznajemo i zaboravljamo one koji su nam tu otkad smo se rodili. Kreiramo neki svet kom ne pripadamo i pod tepih guramo onaj pravi koji živimo. Online smo ali se ne javljamo jedni drugima kad se zovemo. Častimo se kafama koje nikada ne popijemo jer nikada ni ne odemo na njih. Pravimo se da ne znamo šta ćemo od obaveza a gledamo u plafon dok čekamo notifikaciju na instagramu ili fejsbuku, usamljeni u samoći.
Tekst ,,Komplimenti”, pročitajte OVDE.
Zato vas podsećam na ono pitanje s početka: kako se osećate kada ste sami?
Radim s ljudima „i slušajući, slušajući, saznam toliko mnogo stvari koje ne smeju da se govore…“*
Saznam sve ono što kriju i od samih sebe jer mnogo toga sebi nije lako priznati. Vidim ono što je bešumno i nevidljivo. Osećam svaku njihovu emociju i prepoznam kad su usamljeni…prepoznam to često. Dolazimo u situaciju da sami sebe grlimo, da sami sebe i motivišemo i inspirišemo, dolazimo u situaciju da sami sa sobom pričamo jer nema ko da nas sasluša [ili ima ali neće jer, eto, baš ima neku seriju da gleda], sami sa sobom se smejemo i sami sa sobom plačemo.
Onda se čudimo što je potreba za onima koji će stvarno da nas saslušaju i čuju, sve veća. Potreba za onima koji će da nas zagrle kad nam treba zagrljaj, koji će da nam ponude maramicu kad se rasplačemo usled suočavanja sa samima sobom i svim onim što u sebi nosimo, koji će da ćute kada nam se ne priča i koji će da nas nasmeju kad nam nije do smeha, potreba za onima koji se nama i našim dušama, zapravo, i bave. Potreba za onima koji će da nas pitaju kako se osećamo kada smo sami. Jer znaju šta nas pitaju. I znaju zašto je važno da sebi damo odgovor na to pitanje.
„Bio sam sam, ali usamljenost nikada nije bila moj problem.“
[Paolo Sorrentino, „Svi su u pravu“]
Usamljenost je prisutna svuda oko nas. Ne vidimo je lako, jer ne mora da bude uočljiva i najčešće i nije, naročito kada je zamaskirana pomenutim društvenim livin’ la vida loca mrežama, ali je prisutna i uopšte nije naivna. Ona nije isto što i samoća, jer samoća nam je nekada neophodna, naročito u ovim ludim i brzim ritmovima života po kojima danas kao zaposednuti nekakvim vanzemaljskim silama đuskamo. Potrebno nam je nekada da budemo sami sa sobom, da se saberemo i rašrafljeni brigama i problemima sastavimo. Često čak i čeznemo za samoćom! Da odmorimo i dušu i mozak i telo i um i sve da odmorimo od svega i svih!
Ali usamljenost…usamljenost je nešto potpuno drugačije. Usamljenost je nešto što se za nas prilepi kao pijavica i ne pušta nas ni kad smo sami ni kad smo u društvu. Ide s nama na posao, u školu, u prodavnicu, na odmor, bezvoljno je vučemo sa sobom na more jer nas prati u stopu, s njom idemo na spavanje i s njom se budimo. Ona nas zagrli i ne pušta…dok nas ne uguši. Za razliku od samoće, kod usamljenosti ugašen telefon stvara još veću crnu rupu. Kad želimo da budemo sami, ugasimo telefon jer ne želimo da nas iko uznemirava. Kad smo usamljeni, nema potrebe da gasimo telefon jer nas i tako niko ne zove. Bar ne niko nama važan.
“Danas svako ima mobilni telefon, ali mnogi nemaju kome da telefoniraju.”
[Momo Kapor]
Samoća je kao caipirinha, letnje osveženje koje pijuckamo na plažama Brazila, diskonektovani od svega što nam stvara napor kada nismo na plažama Brazila. Usamljenost je, pak, viski bez leda koji ne pijuckamo nego salivamo u sebe zaglavljeni u zadimljenoj birtiji snegom i ledom okovanog Čikaga. Samoća je odmor. Usamljenost je zamor. Samoća može da bude šarena. Usamljenost je siva. Samoća je često kao relaks masaža. Usamljenost je kao vezanost za podrumsku, kanalizacionu cev, bez svetlosti i vazduha.
Samoća je često poželjna. Usamljenost je uvek nepoželjna. Samoću biramo. Usamljenost živimo. Samoća je laka. Usamljenost nije. Samoća često prija i oslobađa. Usamljenost steže omču oko duše. Samoća rasterećuje. Usamljenost boli. Samoća može da bude kreativna. Usamljenost može da bude destruktivna. Samoća je kao letnja haljina. Usamljenost je kao jedan zimski kaput preko drugog zimskog kaputa. Samoća je udobna patika. Usamljenost je cipela tri broja manja. Samoća je lak ritam. Usamljenost je rekvijem. Samoća je želim da budem sam. Usamljenost je…šta je za vas usamljenost?
I kao što sam rekla na početku…
“Ako si usamljen kada si sam,
u lošem si društvu.”
[Jean-Paul Sartre]
…za kraj.
*Paolo Sorentino, Svi su u pravu…
Autor: Anita Šipić
