Od rođenja pa čitavim životom proteže se glavna i osnovna ideja i sveopšti smisao postojanja, a to je Ljubav. Pomalo kliše definicija, nekako previše upotrebljavana kao postulat, ali Ljubav ne može potrošiti svoj značaj niti izgubiti sledbenike i njene poklonike. U našim genima zapisana je ta težnja i želja Srca da ljubav doživimo.
I možda baš zbog toga najpre okusimo onu bezuslovnu i neograničenu, majčinsku ljubav još u njenom trbuhu. To je naše prvo upoznavanje sa ljubavlju i odmah smo pred toliko čist i sveti oblik nje stavljeni. Spoznajemo tokom odrastanja različite manifestacije ljubavi i povezanosti sa svetom oko nas, otvaramo svoje kanale prijateljske, rodbinske ljubavi, ljubavi prema biljkama, životinjama… čitavom nizu. I onda nekako prirodno sevne iskra prvih ljubavi kroz zaljubljivanje u nečije oči, prste, glas… Već tada smo i pre nego što upustismo se u materijalizaciju te čarolije kapitulirali i svoje srce predali večnoj težnji i nastojanju da pronađemo za sebe „pravu ljubav“, „pravog partnera/partnerku“, da oživimo vlastitu vatru i prepustimo se plamenu ljubavi o kojoj toliko sanjamo.
Pročitajte ovde tekst: „Hrana za dušu 1”
I baš onda kada smo možda po prvi put ushićeno gledali nečije oči, nespretno izgovarali svoje ime pred „tom“ osobom, maštali i ispisivali čitav scenario unutar naših misli, baš tada se susretnemo i sa sopstvenim odrastanjem i prvim „udarima“ o zemlju koja nazivamo razočarenjima. Prirodan proces je to učenja o sopstvenim emocijama, potrebama, težnjama koji nas ne bi ni oštetio samo da ne ustuknemo pri narednom isksutvu iz straha da ponovo nas zadesiti može isti pad i udar o zemlju.
Povlačimo se u svoje okvire bez da smo ih i upoznali.
No misleći da sigurnije je biti skriven u sebi ili pak navući neko drugo lice ravnodušnosti ili neiskazivanja emocija ne bi li možda sačuvali sliku o sebi koja nam od ega biva nametnuta. Jer, kako ću izgledati u očima drugog Bića ili pak čitavom društvu ako emocije bitnosti iskažem dok „druga“ strana možda živi u filmu koji nije režiran za nas.
Jedno razočarenje prilepljeno drugom, trećem, sačiniće čitav niz koji nas neumitno vodi ka još većoj odvojenosti od sveta oko nas i uskraćuje nam mogućnost da doista sretnemo „naše oči“, „naše Biće“. Potom se to lagano pretvori u tihu patnju i neostvarenu želju posmatrajući ljude koji pronašli su ljubav partnersku, zatim upoređivanje, a onda i preispitivanje uz čestu misao koja sevne: „Šta nije u redu sa mnom kada ja to još uvek nemam?“
Provuče se tu i po koji osećaj manje vrednosti i narastajuće sumnje u sebe i život, da li će se nama takva ljubav uopšte ikada i desiti ili ćemo čitavog života ostati gladni nje kompenzujući tu glad kroz neke druge stvari. Tu se opaža i narastanje straha za sebe i svoju budućnost. Straha od samoće. Jer u svetu u kojem nam je data mogućnost življenja i oživljavanja partnerske ljubavi, uživanja u njoj i izgradnji kvalitetnog odnosa sa nekim drugim Bićem koji još može i trajati, kako da ostanemo imuni i centrirani ako još uvek to nismo materijalizovali, a znamo da postoji.
Pitamo se postoji li naša srodna duša, naše blizanačke oči u koje ćemo se iskreno zagledati i koje možemo čitav život voleti i one nas.
Ponekad se i poklekne pod tolikim pritiskom da se ljubav kao tako manifestovana imati mora jer tu je istinska sreća, dolazi do distorzije percepcije odnosa i pristajanje i na oči za koje čak i znamo i osećamo da nisu nama namenjenje niti mi njima, ali hajde, bolje je sve nego biti sam. Bolje je imati pored sebe nekog partnera/partnerku nego provoditi vreme u samoći, sam letovati, putovati, odlaziti na koncerte…
Pročitajte ovde tekst: „Hrana za dušu 2”
Kako to činiti kada takva slika u većini scenarija izaziva pomalo čudnu atmosferu i pitanje duboko usađeno u naše matrice: „Šta nije u redu sa njim ili njom? Kako ne može da nađe nekoga?“ Ophrvani strahom što od samoće i ideje o njoj, što od prosude okoline i slike koju ćemo o sebi ostaviti u društvu, srljamo i dajemo sebi dozvolu da ulazimo (a u biti bežimo) u ne toliko kvalitetne odnose, u priče koje da straha nema nikada ne bismo ni pristali da slušamo, a naročito ne da ih iskustveno i doživimo, silimo sebe da osetimo tu iskru ljubavi trkajući se sa vremenom, idejom biološkog sata i ostalim destruktivnim matricama.
U svom tom bežanju od samoće, a u osnovi od susreta sa sobom, mi gubimo kontakte i zaboravljamo osnovu koja nam je data još u trbuhu majke.
Bezuslovnost i ljubav, neograničenost i bliskost. Tome naučeni smo dok još sveta videli nismo, a sada se toga i odričemo kroz pristanak da živimo u večitom begu od samoće ulazeći u odnose u kojima se ne osećamo dobro.
I za čijim zagrljajem toliko čeznemo dok dhrtimo pred idejom da možemo ostati sami, da li čeznemo za onom sigurnošću koju osećali smo u majčinom zagrljaju, a sada u telima odraslih ljudi to uobličujemo u težnju za partnerskim zagrljajem. Dete u nama postoji čitavog života, ali uz jednu suštinsku promenu, a to je da sada ne moramo brinuti da ako mame nema da nas nahrani i zbrine mi preživeti ne možemo, sada smo stasali da sebe sami zbrinuti možemo, a ljubav za kojom čeznemo u vidu partnera nije zasnovana na zbrinjavanju i strahu da to nećemo imati i samim tim ni preživeti, već zasnovana treba biti na težnji za spajanjem i zajedničkim rastom i uzrastanjem.
Pročitajte ovde tekst: „Utišaj um da duša progovori
Čovek nikada nije gotov proizvod. Zajedničko uzrastanje je najdivniji osećaj punine.
Mi smo tom malom detetu u nama sada i otac i majka i nema potrebe da to tražimo od bilo koga drugog u našem životu jer onda odnos može skrenuti pa čak i toksičan postati. Sada u odraslom telu dok grlimo to malo Biće u nama koje nekada bili smo možemo biti potpuno spremni da nađemo isto tako odraslo Biće koje grli svoje dete, a grli i nas. Ali da bi do toga uopšte i došli polazna tačka nekako uvek biva kontakt sa strahom i sa sopstvenom suštinom. Prelistavanje duše, šta suštinski želimo od partnera, veze, odnosa, kakav odnos priželjkujemo, u čemu vidimo sebe i sa kim kada sve strahove i sabotere ostavimo po strani. Sve te odgovore i još pregršt dragocenosti možemo čuti jedino u sebi i bivstvovanju u samoći.
Samoća nije mračna prazna prostorija u kojoj nam nužno mora biti hladno i neprijatno, naša percepcija o njoj je.
Mrak se povlači paljenjem svetla, a niko rekao nije da prekidača u prostoriji nema. Ako se osmelimo da svojevoljno dovoljno vremena i dozvole damo sebi da ostanemo sami, da ne prisiljavamo sebe ne izbore sa kojima se naša duša ne slaže, neće se samo upaliti svetlo već će se otvoriti čitavi horizonti odgovora za koje ni sanjali nismo da leže u nama.
Korak po korak dobijamo šansu da kroz čari samoće izgradimo suštinsku vezu, a onda i okusimo tu večitu težnju skladnog odnosa, kada razumemo i shvatimo da je suštinska veza uistinu veza Sebe i Sebe, i da postizanjem tog bazičnog sklada kroz umirenje polariteta u sebi mi bivamo potpuno spremni da istrčimo pred drugo odabrano Biće. Ali da istrčimo sa pokrićem koje leži u znanju ko smo, ko želimo biti i sa kim želimo kroz život koračati.Povesti Sebe u takvo iskustvo i sa takvim spoznajama ući u odnos, spoznati samoću i imati čvrstu zdravu vezu sa Sobom, oslobađa naše srce od svih sećanja na padove, razočaranja, strahove dajući mogućnost da se upustimo u predivno putovanje sa voljenim Bićem koje smo srcem i suštinom birali, a ne begom i strahom od samoće.
Imajte na umu da biti u samoći ne znači biti lišen ljubavi, biti u samoći je neophodno uranjanje u sebe koje rezultira najsnažnijom bezuslovnom vezom sa samim sobom.
Autor : Ana Milinković
