Milioni mislenih poruka tokom jednog dana i budnosti dnevne prolete kroz naš um. Toliko misli kojih ni svesni nismo, tek po koja osvešćena. Kakav je to tempo sačinjavanja misli kada čovek u toj trci da ih u celosti osvesti biva izgubljen. Utopi se u pokušajima da nad njima ovlada, da ih bude svestan i samim tim da uopšte dobije priliku da ih i promeni.
Čak i sama ideja o tome već umara.
Umorni i skrhani od „spaljenog“ uma, od prebiranja po glavi da li smo sve aktivnosti dnevne obavili, ispunili zadatke, postigli ciljeve, da li smo dobro odreagovali u datoj situaciji, šta smo rekli prijateljici preko telefona, da li smo nešto izostavili, jesmo li isključili šporet kod kuće…beskonačni misleni niz koji ima tendenciju da se i dalje uvećava i raste u svojoj beskonačnosti.
Tek po koji trenutak bljesne nam osećaj iz grudi, nešto što misao nije, ali odakle nam pobogu vremena da se sada osećajima bavimo ili pak porukama tela pored ovoliko misli i napakovanih aktivnosti. Kako još i to da postignemo. Misleno sagorevanje savremenog čoveka je paradoksalno jer sa jedne strane toliko misli, dok sa druge pak toliko nesvesnih radnji što implicira da većinskim delom misli svesne nisu, već ipak uprkos besomučnom trudu ostaju van naše kontrole. Možda se previše oslanjamo na inteligenciju uma, na misaone poruke, logične ideje, dok premalo prostora ostavljamo svim drugim oblicima inteligencije – poput emocionalne, socijalne, inteligencije tela, inteligencije duše.
Pročitajte ovde tekst: „Ko sam Ja, a ko si Ti?“
Ma kako je moguće da sve to postoji kada se o tome u školi nikada govorilo nije, kako da poverujemo da postoje još neke kategorije inteligencije koje su podjednako bitne i vredne, a neretko i potrebnije no logička inteligencija. Najpre zapitajmo sebe da li zaista rezoniramo sa idejom da je naš um takvog stepena razvitka da nam može ponuditi „inteligentno“ rešenje u svakom trenutku, da li smo zaista uvek donosili najbolje odluke za nas kada smo ih donosili iz uma ili pak u nama postoji bar malena ideja da i nad umom postoji „Um“.
Nešto nalik „višem Umu“, uzvišenoj inteligenciji, vođstvu, spoju više komponenti kao što su emocije, intuicija, oseti u telu i slično.
Nešto čemu verujemo i kada nemamo to umno – logično objašnjenje. Da bismo uopšte do tog dela sebe došli, otključali ga i na njega se konektovali, a svi ga neosporno posedujemo, neophodno je da malo utihne glasnoća naših misli logičnoga uma, da utihne buka našeg suverenog vladara koji nam toliko znači i kome toliko poverenja poklanjamo pa čak iako nas često sabotira ili uvede u „začarani krug“.
Samo miran um stvara atmosferu koja je neophodna da čujemo istinski – suštinski deo nas, naš epicentar, naše Srce, našu intuiciju, naš osećaj – sve one komponentne koje sačinjavaju dušu čoveka. Koliko toga možemo od nje čuti. Koliko naizgled lucidnih ideja iz našeg centra može bljesnuti ako mu samo omogućimo dovoljno prostora i tišine da progovori. Da nam uputi osećaj preko tela koji će nam biti jasna poruka i jasno vođstvo za dalje delanje.
Pročitajte ovde tekst: „Dobro sam i kada nisam”
Pokušajte uveče jedan mali eksperiment pre nego utonete u san, u momentu kada krene završno preslišavanje u mislima kakav je dan bio, šta sve nismo uradili, a želeli smo i šta nas sve sutra čeka, načinite jedan mali značajni korak. Kako je do sada mnogima postalo jasno da nasilno utišavanje misli i uma poput rečenice: „Neću sada misliti o tome“ i ostalih modela potiskivanja zasigurno ne oslobađa suštinski od date misli koju smatramo nepoželjnom, već je samo potiskujemo, a ona nas već narednog trenutka spremna i još agresivinija čeka iza ćoška, dobro bi bilo napraviti jedan fini sklad i pakt sa svojim umom i mislima. Bez potiskivanja i pokušaja nasilnog odstranjivanja misli, dovoljno je da stavite dlan jedne ruke na svoje grudi, a dlan druge na stomak.
Iako zvuči prejednostavno i pomalo izaziva skepsu u nama jer kako je moguće da će nam to pomoći u moru misli i preopterećenosti mislenoj, ipak predlažem da pokušate.
Dlanovi na srčanoj čakri i solarnom pleksusu su i te kako važni i imaju isceljujući efekat jer ne samo da ostvarujemo fizički kontakt sa svojim telom, sa srcem i stomakom, već i sa energetskom komponentom nas. Pokazujemo da smo spremni da se povežemo sa sobom i osećajima u telu, da smo spremni da prihvatimo sebe i sve što dolazi od nas.
Kada smestimo dlanove na ova dva centra, lagano svojim ritmom ulazimo u disanje kroz duboki udah i spontani izdah. Sada već imamo priliku da osetimo srčani ritam, da čujemo svoje disanje i osvestimo ga. Već smo načinili promenu naspram malopređašnje situacije iznurivanja sebe mislima i sledujućim aktivnostima. Primetićete da se misli malo po malo stišavaju, naročito kako sve duže budete bili fokusirani na svoje disanje i kontakt dlanova i tela. Misli sve tiše, disanje produbljenije, telo lagano sve opuštenije. Ne postoji recept uspešne meditacije niti posebna pravila za njeno izvođenje. Suštinska ideja meditacije i svih sličnih tehnika jeste smirivanje uma upravo iz razloga dolaženja do centra svog Bića, do poruka tela, duše, intuicije…
Pročitajte ovde tekst: „Koja odluka mi donosi bolji osećaj?”
Imajmo poverenja u um, ali imajmo poverenja u sve delove sebe, opipljive i neopipljive jer nismo samo od uma sačinjene niti je život zamišljen da program bude koji se slepo prati i koji nas uokviruje. Mi smo celovitost i jedinstvo, besprekorni spoj uma, tela i duše i stoga je prirodno biti povezan sa svakim od tih bitnih delova. Ni jedan bitniji od drugog, ni jedan važniji, a svi podjednako neophodni u jedinstvu koje čini čovek.
Autor : Ana Milinković
