ŽIVOT PRE
Razbuktala vatra kovitlala je plamenim jezicima ka nebu, budeći iz sna iskonske nemire. Visoko iznad vatre šuštale su borove grane, produbljujući hučanje moćnog noćnog vetra. Pucketanje debla i šaputanje ljudi okupljenih oko vatre je bilo sve što se u noći čulo. Drhtala sam ogrnuta starim vunenim ćebetom i mislila o boli koja me dovela tu gde sada jesam. “Fru frrruuu!”- razlegao se kroz šumu cvrkut jedne ptice. Pogledala sam u pravcu odakle dolazi pesma, ali na izvoru zvuka nisam našla pticu. Našla sam crne oči Taite Huana. Tek koji metar od mene, zviždukao je na drvenom tronošcu ovaj kolumbijski šaman, grudiju okićenih nakitom od jaguarovih zuba i glave ukrašene raskošnom perjanicom od guakamaio are. Tada je još uvek izgledao kao običan čovek obučen u egzotično odelo. Uskoro će izgledati kao nešto sasvim drugo. Jer uskoro će nas uvesti u ceremoniju ayahuasce…
,,Bol je stvarna…” – obratio nam se na svom maternjem, kofan jeziku, praveći pauze potrebne prevodiocu da prenese izgovoreno.
,,Ta bol koja vas prati je stvarna. Odakle dolazi? Zapratite li njen put, doći ćete do srca, do tog unutrašnjeg mesta gde leži vaša duša. A šta boli dušu? Boli je iluzija i boravak u svetu koji nije realniji od sna… Moj narod hiljadama godina zna da se duša leči biljnom medicinom. Zato pijemo Yahe, da bismo se povezali sa spiritom koji uklanja koprenu maje sa očiju. Taj spirit, ayahuasca, često se naziva i lijanom smrti. Zato budite ponizni kada joj ugledate lice. Šta god da se dešavalo, nemojte joj se opirati. Ne tražite utehu od ljudi oko sebe jer oni vam večeras neće biti od pomoći. Ujutru ćemo razgovarati o svemu. U redu?”
Nekoliko članova grupe nevoljno je klimalo glavom. Ostali smo ćutke gledali u plastičnu flašu podno Taitinih nogu u kojoj se nalazio crni napitak zbog kojeg ćemo predstojeću noć presavijati tela u trovačkim mukama.Znala sam da će ispijanje yahe-a biti praćeno povraćanjem i fizičkom teškoćom. Nedeljama sam za to pripremala um meditacijom i telo postom. Bila sam, dakle, pripremljena na fizičku bol. Nisam bila pripremljena na fizičku smrt.Kada je došao moj red, prišla sam Taiti i naiskap popila čašu gustog napitka, istog trena uverena da je to najodvratniji ukus koji sam ikad osetila. Prekrivši rukom usne i na njima izraz gađenja, vratila sam se nazad pod ćebe i uperila pogled u nebo.Bilo je to poslednje što sam videla.
ŽIVOT IZMEĐU
Čovek se nedovoljno divi prizoru zvezdanog neba sve dok se jedne večeri zvezde ne ugase, ostavljajući nebeski prostor sablasno mračnim. Jednom kad se sretne sa tim pustim nebom, biće odveć kasno čoveku da žali. I više od toga… Biće odveć kasno čoveku da živi. ,,Vratite me!!! Čuje li me iko, vratite me nazad! Koliko dugo će ovo da traje?!” – začula sam svoj zaprepašteni glas dok odzvanja ne-prostorom. ,,Gde mi je telo?! Gde je nestalo sve? Zašto vreme ne prolazi?!”
Dezorijentisanost i panika koju sam isprva osećala, popuštali su pred pitanjem koje mi se sa strepnjom uvlačilo u um. U ništavilu u kom je odzvanjao samo moj eho, nizale su se slike života koji sam živela. Jasno sam se sećala svega, uključujući i bolnog trovanja poslednje noći sa šamanom. Ipak, ta su sećanje bila toliko prostorno i vremenski daleka da mi nije preostalo ništa sem prihvatanja činjenice da sam na naivan i krajnje bizarnan način izgubila život. Uskoro sam osetila nečije obavijajuće prisustvo, praćeno talasom kosmičke hladnoće. Odasvud se čuo zveket repa zvečarke i ja prestravljena shvatih da stojim ispred razjapljenih čeljusti ogromne crne zmije.
“Jesam li umrla?” – usudih se da pitam.
“Da… uzela sam te…” – siktala je neman unutar mog uma.
“Ne, to nije istina! Ako sam umrla, zašto se još uvek sećam?”
“Zato što ja, lijana smrti, ne uzimam duše. Ja uzimam samo sećanja… A to je ono što ljudi zovu smrću.”
“Ne uzimaj mi njih! To je sve što imam!” – ponizno sam molila.
“Sećanja ti ovde neće biti od koristi…” – prosiktala je zmija pre nego što se zveket njenog repa izgubio u daljini.
Opet sam ostala sama, okružena ništavilom.
Premda u ovom ne-prostoru vreme ne može da teče, činilo mi se da su prošli dugi dani preturanja po fiokama sećanja. Ne umem reći koliko sam dugo čekala i koliko sam puta čekajući poludela, pre nego što sam u dubini mraka ugledala mutnu tačku svetlosti.
“Svetlost! Možda me tamo i dalje čeka život!” – pohrlih, gajeći naivnu nadu da ono što je prošlo može da se vrati.
Magnetski privučena svetlom, osetih kako me usisava spiralni beli tunel. Postalo je nemoguće opirati se toj lakoći leta. Putujući sve dalje, primetih nehajno da se s mog bića spiraju uspomene i gotovo se nasmeših beskorisnosti svega što sam kroz život naučila. Šta će preostati od mene sada kad polako zaboravljam svoj lik i kada više ni ne znam da sam bila nečija majka i žena, sestra i ćerka, prijateljica, koleginica? Šta preostaje čoveku nakon što izgubi identitet? Može li čovek preživeti odvajanje od ega? Može, ako poludi.
Tako sam i ja, sveže poludela, posmatrala kako se u paramparčad razbija sve što jesam. Oslobođena racija i lišena lažnog sopstva, shvatala sam da konstrukt ega nikad ni bila nisam. Bila sam oduvek ništa i bila sam oduvek sve. Bila sam ono jedino neuništivo. Bila sam čista svest.
Kuda me je odvela vrpca svetlosti?
Ne znam. Znam samo da sam vekovima spavala, negde u nekom ćorsokaku Univerzuma. Iz sna me probudilo nežno ljuljuškanje i prigrljenost tople, organske sredine. Ta skučena udobnost sećala me na nešto što sam mnogo puta proživela… Shvatila sam, iznenadjeno, da sam opet u telo učaurena. Mogla sam ponovo praviti sitne pokrete prstima i primećivati prve nevoljne pokrete jezika u ustima. Čula sam umirujuće ritmične otkucaje srca i osećala sigurnost opne koja me okružuje.
“Utroba moje majke… Zar ću opet da se rodim?!”
Ubrzo me jak pritisak potisnuo napolje, natrag u svet za kojim sam bolno čeznula. I bol je bila prvo što sam doživela… Jer povraćanje plodove vode iz pluća nije ništa drugo do davljenje. Jer prvi udah boli kao nožem probadanje. Boli koliko i spoznaja da život, poput točka, zauvek počinje ispočetka.
Ispočetka hodati, govoriti, osećati. Zaboravljeno naučiti.Pa naučeno zaboraviti. Bebe se sećaju života između života. Otud plakanje. Ironično, roditelji se ne sećaju ničega. Otud radovanje.Posle ovog događaja više nisam brojala umiranja i rađanja. Brojala sam samo Bogu obraćanja. Sve češće i vatrenije sam se molila. Ni za šta drugo, sem da sve prestane.
ŽIVOT POSLE
Podigla sam na kratko očne kapke. Kroz maglovit vid, razabrala sam vatru i siluetu šamana koji zvižduće melodiju nepoznate pesme. U krugu oko njega, na prostirkama su ležala uspavana tela, prenemažući se i buncajući nerazumljive reči. Vazduhom se širio miris yahe-a, težak koliko i noć kojoj se bližio kraj. Na horizontu mračnog neba, zora je rudila. Odlučila sam da držim još neko vreme oči zatvorenima. Bila sam odveć izmučena da poverujem da je bilo šta od toga što vidim istina. Strpljivo sam čekala… Sledeći put kad sam pogledala, slika je bila postojanija i jasnija.
Kako su se čula postepeno prilagođavala na trodimenzionalnu realnost, tako se sve više vraćao moj izgubljeni osećaj za protok vremena. Ta tečna i nezaustavljiva kazaljka davala mi je istinski dokaz da sam ponovo prisutna. Izbezumljena i sretna, kao posle vožnje rolerkostera, pridigla sam se sa prostirke i obglila kolena rukama. Posmatrala sam kako se iz zagrljaja ayahuasce vraća jedan po jedan čovek, okupljajući se oko Taite i pevajući u isti glas dirljivu pesmu rađanja. Bili su srećni samo zato što su živi. Bili su najradosnija i najprisnija grupa ljudi koju sam ikada videla…
A ja?
Osamila sam se kraj vatre i dugo plakala… Dok se užareno drveno deblo pucketajući lomilo na pola, lomila se i slika sveta kakvog sam poznavala. Osećaj prepletenosti svega što svugde postoji, stajao je nasuprot sumanutih ideja podela i stradanja. Jer pravednik koliko i prokletnik, sužanj koliko i car, jednako su upleteni u mreži življenja. Jer starost koliko i mladost, beda koliko i sjaj, samo su prividno suprotne grane istog stabla nadanja. Smejala sam se i plakala, tešeći duše umrlih i nerođenih koji ne prisustvuju sa mnom ovom trenutku življenja. Shvatih, zagrejana plamenom u grudima, shvatih da sam zavolela… Jer ljubav, samo će ljubav dati smisao Božijoj igri stvaranja.
Autor: Marija Dajić
