Kažu, kompromisi moraju da se prave u životu.
Okej.
A sa kim moramo da pravimo kompromise? I koliko su kompromisi korisni za bilo koga?
Da li su kompromisi ili je, ipak, tolerancija?
Da li su oni koji za sebe kažu ili za koje drugi kažu da su beskompromisni, loši ljudi? Ako jesu loši, ko kaže da su loši? Šta su, uopšte, kompromisi? Šta su oni za nas lično? I u kojoj smo meri spremni da na njih pristajemo? Da li na kompromise pristajemo zato što očekujemo nešto zauzvrat? I kako [ćemo da] se osećamo ako ta očekivanja nisu [ili ne budu] ispunjena? Koga ćemo za to da krivimo?
Tekst ,,Trenutak za pamćenje“, pročitajte OVDE.
Koliko nam se puta u životu desilo da pravimo kompromise samo zato što se oni smatraju društveno prihvatljivim, smatraju se neophodnim? E pa da li su stvarno neophodni – to je vrlo diskutabilno. I zato bi bilo dobro da o tome razmislimo…
Ako pristajemo na nešto na šta nam se, zapravo, ne pristaje ali eto, da ne budemo partibrejkeri je l’ te, kome mi tu činimo uslugu? Šta mi tada radimo? I šta se iza našeg pristanka na nešto na šta nam se ne pristaje, krije? Kako se osećamo kada pristanemo na nešto što nam ne odgovara? Šta mislimo mi o sebi tada?
Dok čitate ovo i možda razmišljate o ovim pitanjima, a naročito o poslednjem, evo nečega što može da vam bude korisno da znate: ne morate da pristajete na kompromise, ne morate da pristajete na ono na šta vam se ne pristaje i sa čim niste usklađeni. Prosto i jednostavno – ne morate. Imate svako pravo da nešto hoćete ili nećete i da na nešto pristanete ili ne pristanete. Naročito onda kada bi pristanak išao na vašu štetu.
Tekst ,,Potraga za dušom“, pročitajte OVDE.
Iz ugla autora ovog teksta, jedini kompromisi koji su korisni jesu oni koji se prave sa samim sobom. Napominjem, iz ugla autora. A autor je svakako slobodan da zauzima uglove koji njemu odgovaraju…poučen zauzimanjem uglova drugih ljudi iz kojih on sam ništa video nije jer ti uglovi nisu njegovi. Zato ovo nemojte uzimati za amin, naprotiv – sami razmislite o kompromisima koje ste vi u životu pravili, razmislite sa kim ste ih pravili i šta su vam u životu doneli i dali ili odneli i oduzeli.
Tekst ,,Usamljenost“, pročitajte OVDE.
Kompromisi sa samim sobom pomažu nam da shvatimo šta nam je u životu zaista važno. Osim toga, kada ih pravimo sami sa sobom – nemamo koga da krivimo za eventualnu grešku. Vrlo je moguće da su baš zato oni drugi kompromisi opšteprihvaćeni…Uvek možemo nekoga da okrivimo rečima „ja sam zbog tebe pristao na to i to, a ti mi tako vraćaš!“ Sasvim logično pitanje jeste, a šta te tačno navelo da pristaneš? Ili prostije rečeno, a ko te ter’o da pristaneš?
Tekst ,,Tačka(ne)verovanja“, pročitajte OVDE
Muhamed Ali je odličan primer čoveka koji je napravio kompromis sa sobom, rekavši sledeće: „Mrzeo sam svaki minut treninga, ali sam sebi rekao: NE ODUSTAJ! Istrpi ovo sada, a onda ostatak života provedi kao šampion!’“ Bilo mu je teško da trenira i verovatno je u njegovom životu bilo mnogo odricanja, previše čak, ali je znao šta mu je važno, najvažnije, i zato je sa samim sobom napravio dogovor, kompromis dakle, da istrpi ono što mu nije lako kako bi došao do višeg cilja, onog cilja na kom je sebe video.
Tekst ,,Komplimenti’, pročitajte OVDE.
Pristao je zbog samog sebe da izdrži i istrpi ono što mu se nije sviđalo jer je znao da ga to vodi do tačke u kojoj će za sebe moći da kaže da je šampion. Nije to uradio zato što je neko drugi mislio da tako mora da uradi…uradio je to zato što je sam izabrao da bude tako. Pristavši na takav dogovor sa samim sobom, znao je kakvi su benefiti, ali i kakve su posledice, i samim tim – bio je spreman da samom sebi čestita na istrajnosti ako uspe, ali i da sam snosi odgovornost za eventualne neuspehe. Dogovorivši se sa samim sobom, odlučio je da bude šampion, a ne žrtva tuđih odluka i izbora.
Tekst ,,Zlatni Buda“, pročitajte OVDE.
Beskompromisnost, iz ugla nekih viđena kao sebičnost, na primer, ili kao bezobrazluk čak, zapravo znači imanje stava. Svog ličnog stava koji je takav kakav je, ali je originalan. Stav, pak, znači da znamo i šta mislimo i šta hoćemo i šta nećemo. Sa tim neko može da se složi, ali i ne mora, baš kao što mi možemo, a i ne moramo da pristanemo na ono što nam se nudi, šta god da je u pitanju. Ukoliko, međutim, pronađemo nešto što može da nam bude korisno, onda je kompromis sasvim okej, što dalje vodi do onoga gorepomenutog: kompromis sa samim sobom, da sami vidimo sa čim možemo da se nosimo a sa čim ne. Nije, dakle, u pitanju nikakvo traganje za interesom, a na štetu bilo koga drugog; u pitanju je traganje za unutrašnjim mirom.
Tekst ,,Egzistencijalni vakuum“, pročitajte OVDE.
Zato je dobro da, bar s vremena na vreme, razmislimo na šta sve u životu [bezvoljno] pristajemo, zašto to radimo i zbog koga. Svašta tu može da se krije, ali za početak je dovoljno da razmislimo…naročito ako nikada pre u životu o tome razmišljali nismo.
„Važno mi je da sačuvam svoju dušu i svoj integritet.
Sa tim ne pravim kompromise.“
[Megan Fox]
Autor: Anita Šipić
