Razgovaram sa ljudima, slušam ih. Radim s njima, njihovom dušom. Učim od njih. Možda i oni nešto [na]uče od mene.
Raznih tu generacija ima, ima i raznih zanimanja. Ima raznih problema, ima raznih karaktera. Ima svega i svačega. I naizgled smo tako međusobno različiti. Naizgled, kažem, pre nego što počnemo da se [spo]razume[va]mo dušama. A jednom kad se to desi, sve one naizgledne različitosti prerastaju i postaju nešto što nas poveže još više i podseti nas da smo svi, pre svega, ljudi. Razlike prerastu u sličnosti.
I upravo tada nešto se desi, počnemo drugačije i da se gledamo i da se doživljavamo. Magija međuljudskih odnosa.
Često mi se dešava, i mimo rada sa klijentima, dakle sa nasumičnim ljudima na ulici, da počnu da mi pričaju priče…svoje priče. Slušajući, saznam ali i čujem ono što se s teškom mukom govori, a često se s teškom mukom i krije preplavljeno strahom od onoga što može da se desi ako bude izgovoreno.
„I slušajući, slušajući, saznam toliko mnogo stvari koje ne smeju da se govore…“
[Paolo Sorrentino, „Svi su u pravu“]
Tekst ,,Trenutak za pamćenje“ možete pročitati OVDE.
Ako se malo posvetimo ljudima i njihovim pričama, videćemo koliko nas niti zapravo povezuje, prepoznaćemo u svakom od njih nešto naše, neki deo nas na koji smo možda i zaboravili negde usput…negde usput dok smo živeli život tako kako smo ga živeli i dok smo dozvoljavali sebi da se otuđimo od sebe samih. A sve smo otuđeniji sami od sebe, jesmo. Često smo otuđeni do neprepoznatljivosti, pa kad se sretnemo sami sa sobom – ne možemo da se prepoznamo! I potrebno nam je da nas neko iznova upozna sa nama samima, da nas podseti ko smo nekad bili, šta smo nekad želeli, šta smo nekad mogli…da nas podseti da postojimo.
Pre nego što smo doktori ili pekari, taksisti ili izvršni direktori, čistačice ili naučnice, manekeni ili fotografi, pre nego što smo bogati ili siromašni, pre nego što smo Kubanac ili Srbin, pre nego što smo ovo ili ono, pre nego što smo pripadnih ove grupe ili one grupe, pre nego što smo crnac ili belac, pre nego što smo hrišćanin ili musliman, pre nego što smo ono što su nas uverili da želimo i/ili moramo da budemo, pre nego što smo ime i prezime, pre svega onoga što nas društveno i statusno određuje, pre svega toga – ljudi smo. Ili bi bar trebalo da budemo ljudi. Viktor Frankl je razlikovao dve vrste ljudi – ljudsku i neljudsku vrstu. Važno je, dakle, da se [po]trudimo da budemo ova prva vrsta, ljudska. I da se u skladu sa tim i ponašamo.
O Ekološkoj nesvesti, više možete pročitati OVDE.
Koliko nam se puta svima desilo da nas stvarno vide oči koje nas gledaju ili da nas stvarno čuju uši koje nas slušaju, koliko nam se puta svima desilo da nam treba podrška, da nam treba nekakva vera u nas onda kada sami u sebe ne verujemo, da nam treba zagrljaj i ništa više…samo zagrljaj, onaj bez reči. Koliko nam se puta desilo da mi nekome budemo podrška? Koliko nam se puta u životu desilo da smo se sa nekim zaista povezali? Onako, na nivou duša…na najsuptilnijem nivou na kom je povezivanje moguće. I kako smo se tada osećali?
Kada se bavimo ljudima, povezivanje sa njima i sa njihovim dušama je neophodno. Neophodno je jer upravo na tom nivou dolazi do stvaranja poverenja i otvaranja prema samom sebi, pre svega prema samom sebi, a onda i prema coachu, psihologu, psihijatru i bilo kojim drugim stručnjakom koji je odabrao da istim tim ljudima bude od nekakve koristi, da im bude na usluzi onda kada im trebaju one gorepomenute uši da ga slušaju i čuju, oči da ga gledaju i vide i duša da ga zaista razume. Džaba sve diplome i sve titule ako čovek [čovek, dakle, pa tek onda klijent] ne oseti smo stvarno tu za njega.
Tekst ,,Tačka (ne)verovanja“ možete pročitati OVDE.
Neprepričljiv je osećaj kada čoveka koji vam se zbog nečega obratio, iskrenom zainteresovanošću za to što vam govori uspete da na neki način motivišete, da ga inspirišete, da ga navedete da poveruje u samog sebe, da poveruje da može ono za šta je mislio da ne može, kada uspete da ga pomerite sa tačke na kojoj je stajao zaglavljen bez ideje kako da se odatle pomeri. Neprepričljiv je osećaj kada vam neko ispriča nešto što znate samo on, svemir i vi i baš niko više.
Neprepričjiv je osećaj kada vam veruje neko koga nikada pre toga niste videli i ko nikada pre toga nije video vas. Neprepričljiv je osećaj kada vam dođe čovek [obratite još jednom pažnju na ovo čovek, ne muškarac ili žena, nego čovek; to je nešto na šta je često ukazivao i veliki Vladeta Jerotić jer po njegovim rečima, „i žena je čovek.“] i sa sobom od kuće ili sa posla ponese dve tone briga, problema, nesanica, sluđenosti, dilema, nabranih obrva, spuštenih pogleda, a onda sat i po vremena kasnije, kada se coaching sesija završi, od vas ode iste te dve tone lakši, nasmejaniji, rasterećeniji, opušteniji…kada od vas ode kao čovek koji nikada više neće biti isti.
Neprepričljiv je osećaj kada vam čovek koji vam je istresao svoju dušu i srce pošalje poruku u pola noći i zahvaljuje vam što ste uspeli da u njemu otvorite ono što niko pre vas nije mogao, kad vam zahvaljuje što ga, prosto i jednostavno, zaista razumete. Neprepričljiv je osećaj kad vam čovek koji vam se poverava i sa vama deli ono što i od samog sebe krije, kaže da se ljubav prema tome čime se bavite na vama vidi. A vidi se jer iskrena ljubav ne može da se ne vidi. Ne može da se sakrije. Neprepričljiv je osećaj kada vam čovek koji vam se zbog nečega obratio kaže i da ste mu promenili život. To su velike reči. To su neprocenjive reči. To su reči koje ljube dušu.
Tekst ,,Dobar dan“ možete pročitati OVDE.
Onu dušu kojom ste se povezali sa drugom dušom koja vam je došla sa potrebom da se sa njom povežete. Zato kad me pitaju čime se bavim, kažem da se bavim ljudima…jer bavim se ljudima. Kažem da se bavim dušama, jer bavim se dušama. I svi ti ljudi i sve te duše oplemenjuju mi život.
Sve to zajedno, pokazuje mi da smo sličniji jedni drugima nego što smo ikada mislimo i mogli da zamislimo da jesmo i da možemo da budemo. Sve to zajedno, pokazuje mi da svi mi imamo svoje sreće i tuge, osmehe i suze, radosti i brige, skokove i padove, emocije i strahove, probleme i rešenja, da svi mi imamo svoju priču koja je istkana od svega onoga što nas čini ljudima. Pokazuje mi da svi imamo dušu izniklu iz potrebe da budemo živi i da zaista živimo.
Tekst ,,Komplimenti’, pročitajte OVDE.
„Ako dvoje ljudi koji su bili stranci, kao što svi mi jesmo, iznenada puste da se zid između njih sruši, osete bliskost, sjedinjenost, taj trenutak sjedinjenja jedan je od najblaženijih, najuzbudljivijih doživljaja u životu.“
[Erich Fromm]
Autor: Anita Šipić
