Prvo iskustvo vezano za panični napad za mnoge osobe predstavlja jedno od najgorih životnih iskustava. Šta ga to čini tako zastrašujućim? Pre svega tu je iznenadnost i intenzitet fizioloških reakcija koje su u trenutku kada se odigravaju potpuno neobjašnjive. Faktori iznenadnosti i nerazumevanja su zapravo i najbitniji u celoj ,,priči” sa paničnim napadima i razvojem paničnog poremećaja. Kada se uplašimo ako nas pojuri pas na ulici naše reakcije su intenzivne mozda čak i većeg intenziteta nego kod paničnog napada ali mi znamo šta je njima prethodilo i zato takve reakcije mirno prihvatamo i čekamo da se spontano povuku.
Skoro identične reakcije dešavaju se i prilikom paničnog napada ali osoba ne ume da objasni njihov uzrok i automatski krene u trenutno dostupna tumačenja npr. pošto srce ubrzano kuca moguće je da je to početak srčanog udara, pošto je disanje ubrzano i plitko i doživljava se grčenje mišića moguće je da ću se ugušiti/pasti u nesvest, pošto je sve preintenzivno i ja nemam kontrolu nad reakcijama moguće je da počinjem da ludim i ko zna šta ću uraditi u ovakvom stanju, na kraju, moguće je da ću se srušiti i umreti na licu mesta. Ove interpretacije intenzivnih fizioloških reakcija podižu nivo straha, adrenalin raste a reakcije postaju još intenzivnije. Obično osoba ili neko ko je u njenoj blizini zove hitnu pomoć a dodatno će uslediti pregled srca/pluća/glave dok se na kraju ne ustanovi da je reč o paničnom napadu.
Kako nastaju novi napadi panike?
Kao što smo više puta napisali u našim tekstovima, pogrešna interpretacija prvog paničnog napada izaziva svaki sledeći. Okidači su misli i predstave kako će se opet desiti taj užasan napad i kako osoba neće moći to da podnese i preživi, kako niko neće biti u blizi da joj pomogne, pažnja se konstantno fokusira na senzacije po telu ne bi li se ,,oslušnula” nadolazeća oluja, nižu se slike u kojima osoba sebe vidi kako završava u bolnici, ludi, pada na sred ulice i sl. Ipak, panični napad prvi pa i svaki sledeći koja osoba inicira je potpuno bezopasan (više o tome pročitajte ovde) i o tome klijenti bivaju informisani na prvoj seansi a često to i sami znaju ali i dalje imaju probleme sa paničnim napadima.
Dakle, samo saznanje o tome da se ništa ne može desiti tokom paničnog napada nije dovoljno. Zašto? Zato što panični napad deluje pre svega na domen emocija, odnosno emocija straha zajedno sa pratećom fiziologijom intenzivno ,,drma” organizam pa osoba nije u stanju tako lako da se prebaci u racionalni domen. U prvom trenutku ona ne može da prizove u svest informacije koje su joj potrebne da je razuvere, dok strah vlada (aktiviran limbički sistem) osoba je preplavljena i odvojena od racionalnih objektivnih informacija (koje se nalaze u korteksu). Dakle, prvi trenutak emotivne preplavljenosti je normalan a zatim se polako uključuju misli.
Kako prevladiti napad panike na licu mesta?
Kada panični napad nije dovoljno jak i kad emocija ne nadjača racio dovoljno je samo registrovati i obeležiti svoje strašne misli i reći sebi: ,,Ovo su samo strašne misli, simptomi moje anksioznosti i one nisu realne”, prihvatiti ove misli kao bilo koje druge koje su se našle u glavi. Međutim, često se dešava da je emocija straha toliko jaka da osoba ne može da misli racionalno, ne može lako da uspostavi ,,kontakt” sa racionalnim delom sebe. U tom slučaju treba samo pustiti emociju i posmatrati je, fokusirajte se na svoju emociju, budite sa njom, pitajte sebe šta se dešava u ovom trenutku, imenujte svoju emociju (ovo je moj strah/moja anksioznost), osetite kako se širi kroz telo…
Možete se fokusirati na svoje disanje, dišite normalnim tempom i osetite kako emocija dolazi i odlazi, ukoliko ste u mogućnoti slobodno zažmurite kako bi bili fokusiraniji.
Ako vam nadolaze misli samo ih registrujte kao što ste registrovali emociju, bez ikakvih procena, možete brojati vaše straše misli (npr. misao “Šta ako se ugušim” imenujte i obeležite kao strašna misao 1 i tako redom) ali vaš fokus vraćajte na emociju odnosno senzacije koja prolazi kroz vaše telo. Vremenom ćete stupiti u kontakt sa racionalnim delom i reći sebi racionalne i objektivne rečenice, npr. ,,Ovo stanje je prolazno i bezopasno…” Ovo morate vežbati kako biste potpuno usvojili i primenili u datoj situaciji, vežbajte i sa bilo kojom drugom negativnom emocijom, kada osetite npr. bes, osvestite ga u svom telu, posmatrajte gde se nalazi imenujte ga i fokusirajte se na senzacije koje dolaze i odlaze. Kada više puta prevaziđete panične napade, shvatićete kroz lično iskustvo da su oni potpuno bezopasni. Lično iskustvo je ovde najbitnije jer jedino ono može osujetiti vašu neprestanu sumnju i pogrešna ,,šta ako” katastrofiziranja.
Autor: Sanja Marjanović
