‘’Neiskorišćena kreativnost nije benigna. Ona metastazira i pretvara se u bol, tugu, žaljenje, optuživanje ili sram’’. Ova rečenica je preokrenula tok mog života. Kada sam shvatila da to, što još uvek nisam otkrila, a kamoli iskoristila, svoju kreativnost, zapravo može da me ubije. Kroz neispoljene emocije, suspregnutu tugu, neopravdano optuživanje jer je dobro poznato i dokazano u kojoj meri neiskazane emocije utiču na naše psihičko i fizičko zdravlje.
Ovim tekstom želim da ohrabrim sve one koji u ovom trenutku možda ne mogu da otkriju svoju kreativnost i sigurno se zbog toga loše osećaju.
Da im kažem kako će sigurno doći pravo vreme za to. Sve do pre par godina sam mislila da sam ja apsolutno nekreativna osoba. Jer sam u svom misaonom sistemu stvorila vezu između kreativnosti i posla. Kojim nisam bila zadovoljna. Koji nikada nisam volela. Na kome sam se gušila, spoticala, borila, preživljavala, na način da jedva čekam da se završi radni dan i onda počnem da živim.
I svo to vreme, skoro dve decenije, veliki broj ljudi mi je upućivao vrlo slične opaske, čija je suština bila ista: da ne mogu da shvate šta ja radim u bankarstvu, da im delujem kao umetnička duša, kreativna, talentovana i neformalna. A mene je svaka njihova reč bolela. Jer sam njihovu poruku, sa jedne strane, doživljavala kao potvrdu svoje profesionalne promašenosti, a sa druge strane, osećala da je istina.
Najviše od svega me bolelo što nisam mogla da pronađem ni najmanju naznaku kreativnosti u sebi. Trudila sam se, upinjala, mozgala, razmišljala, tragala. Ali tada nisam shvatala da su tri glavna razloga za moj neuspeh u tim pokušajima zapravo bili:
- Nepodržavajuće okruženje, koje je za mene bilo poligon za razvoj straha a ne ljubavi i inspiracije
- Baš to što mi je razum bio pokretački motor, a ne srce, duša ili intuicija
- Prevelika želja da otkrijem svoju kreativnost, što mi je donelo napetost umesto opuštenosti
Tek nedavno sam shvatila, nakon mnogo godina jer život se živi unapred, a razume unazad.
Vremenom mi je postajalo sve teže na tom poligonu zvanom moje radno mesto. Sve okolnosti su govorile u korist tome da odatle moram da odem. Kada sam to shvatila, ne umom, nego srcem, zapravo je započeo je moj put ka kreativnosti. Nisam toga bila svesna tada.
Jer, kao što to obično biva, najviše napredujemo i rastemo kad nam je najteže., ako se odlučimo da iz te rupe izađemo, naravno. Ja sam odlučila i krenula na put povratka sebi. Taj put, koji nije nimalo lak niti kratak, doveo me je ovde gde sam danas. Gde i kada radim ono što je moja svrha – da podržavam i motivišem ljude na njihovom putu povratka sebi. Da kroz usmenu i pisanu reč, podržanu emocijom, šaljem ljudima poruke ljubavi i podrške. I zamislite šta sam na tom putu pronašla – svoju duboko skrivenu kreativnost! Tako dugo željenu i traženu za koju sam mislila da je i ne posedujem. Samo je trebalo da pratim svoje emocije, da dozvolim sebi da olabavim razum. Da odem odande gde se ne uklapam i promenim ugao posmatranja
Danas osećam i ispoljavam nalet kreativnosti skoro svakodnevno jer radim ono što volim, prema čemu osećam strast. To je takođe otključalo moje zaključane potencijale i na drugim životnim poljima. Sve dođe u svoje vreme. Samo polako i strpljivo. Ko veruje, taj ne žuri. Ako se baš ti trenutno nalaziš u situaciji da svoju kreativnost slabo srećeš ili se nikada niste ni upoznali, zastani na tren. Udahni duboko. Priseti se moje priče. Poveruj da ti je potrebno još neko iskustvo da bi stigao do mesta koje je polazna stanica na putu zvanom ,,Tvoj povratak sebi i svojoj kreativnosti’’.
Srećan ti taj najvažniji put u tvom životu, kad god da na njega kreneš!
Autor: Ana Rodić
