„Naši životi, shvatih, nisu ništa više do niz trenutaka – ako propustite trenutak, propustili ste život.“
Tako u svojoj sjajnoj knjizi „Svetac, surfer i direktorka“ kaže Robin Šarma. Zato je pitanje sledeće: od kakvih je trenutaka iznizan naš život?
Živimo u nekakvom vremenskom lavirintu; ili smo u prošlosti i reminiscenciji ili smo u budućnosti i strahu od iste. Bežimo od onoga što se desilo i tražimo izlaz iz već proživljenog, dok istovremeno brinemo od onoga što nas tek čeka a što ne znamo šta je jer još uvek nismo tamo. U čitavom tom koktelu svega i svačega, gubimo iz vida nešto što, u principu, čini i našu prošlost i našu budućnost. To nešto je ovo sada.
Ovo što nam se sada dešava, šta god da je u pitanju, biće prošlost – i to mnogo brže nego što mislimo, gotovo trenutno. Ovo što nam se sada dešava, šta god da je u pitanju, određuje i našu budućnost.
Šta sada radimo? Kakve trenutke sada živimo? Čega želimo da se sećamo i šta želimo da bude?
Odličan primer za ovo o čemu ovde pišem jeste i sledeća situacija koja nam se svima bar jednom u životu desila – kad smo negde otputovali. Ta situacija glasi ovako: čoveče, pa ovde je predivno! Moram kad-tad ovde da se vratim! Umesto da uživamo, da udišemo i osećamo trenutak u kom smo, mi se momentalno projektujemo u neki budući trenutak koji se još nije desio i koji se možda neće ni desiti. Možda i hoće, jasno, ali možda i neće. Propuštamo ono što imamo sada, a kada propustimo to što imamo sada – više nikada ne možemo da ga proživimo na isti način. Jer postalo je prošlost. Tek tako. Postalo je prošlost.
Nešto slično, romantičnije doduše, kaže i Paolo Sorentino kog [a šta ću!] citiram kad god mi se ukaže prostor za to. Pošto se prostor ukazao i sada, evo šta on kaže u knjizi „Nevažne tačke gledišta“:
„Neostvaren poljubac u kapiji u četrnaestoj godini.
A posle više neće biti poljubaca u kapijama.
Kada ih bude bilo, bićemo stariji, odrasli, i to neće biti ista stvar.
Izvesne stvari ako se ne dogode upravo u istom času, neće se više dogoditi, iako su se dogodile.“
Skoro sam se nešto dopisivala s jednom drugaricom koja živi u Nemačkoj, pa smo primorane da delimo razmišljanja uglavnom preko sajber medijatora, vajbera dakle. Pišemo, pišemo i pita ona mene to što me pitala, na šta joj ja odgovorim ovako: „…ne mogu da se projektujem u ’zauvek’ po bilo kom pitanju […] jer ne znam šta će da bude. Moje projekcije idu u neku bližu budućnost, a šta će da bude za 20 godina, pa stvarno nemam pojma! […] ajde da uživam sada!“
Neke stvari su neizbežne u životu svakoga od nas samim tim što smo se rodili.
Hteli mi to ili ne, suočavamo se sa patnjama i tugama, sa gubitkom onih koje volimo i koji nas vole, sa određenim neizvesnostima i poteškoćama, ali to nikako ne znači da ceo život treba da nam se pretvori u patnju, tugu, gubitak, neizvesnost i poteškoću! Neke lekcije nam se dese na licu mesta, bez pripreme. I to je nešto čega ne moramo da se plašimo jer je sastavni deo života.
„Remember, remember, never forget…
all of your life has all been the test…“
[Madonna, “Isaac”]
Imala sam prijatelja jednog koji je brigu za svoju budućnost pokuša[va]o da prebaci i na moju budućnost i mene. Otkad ga znam, stalno je projektovan u [groznu] budućnost bez ikakve perspektive. A zašto mu je budućnost grozna? Pa zato što i svoju sadašnjost vidi kao takvu – kao groznu. Nema ništa lepo i sve je grozno. Pretpostavljam da je jako teško živeti u jednoj takvoj, je l’ te, grozoti, ali nisam mogla da mu dozvolim da i mene uvuče u tu centrifugu neprestane neljubavi i nevere u život. To bi Charlie, kog sam pomenula u nekom od prethodnih tekstova, savršeno razumeo…
Da bi nam sadašnjost bila lepša i bolja, moramo joj dozvoliti da bude takva. Moramo sebi dozvoliti da nam sadašnjost bude lepša i bolja. Kako to da uradimo? Tako što ćemo, opet, sebi dozvoliti da obraćamo pažnju na trenutke, na sve te lepote koje nam se bezuslovno nude a koje nećemo da vidimo jer nam se brige izgleda više sviđaju. Svi ti trenuci i sve te lepote ne [moraju da] koštaju mnogo, ne moraju da koštaju ništa. Pitanje je samo da li verujemo da ih zaslužujemo te trenutke i lepotu.
Trenuci na gomilu kad se skupe, e pa to je to. To je niz koji čini život. Zato je pitanje opet: a od kakvih je trenutaka iznizan naš život?
Jer…
E tutto un attimo.
„Sve je samo trenutak.“
[Anna Oxa]
Autor: Anita Šipić
