Prvi deo teksta ,,Da li zaista imamo pravo da menjamo prirodu?” pronađite na ovom linku.
Najlepša sećanja su najčešće vezana za detinjstvo.
Sama pomisao na ovaj period života kreira vrtlog emocija i slika koje se neumorno prepliću u borbi da budu omiljeni momenat odrastanja. Svaki proživljeni tren je jedinstven na svoj način i rado ga se sećamo. Nesmotreno sankanje celog društva na komšijskom brdašcetu, miris domaće mamine pice koja nas je okupljala svakog petka veče, tajni novčani bakin poklon samo da deda ne vidi kuda idu pare od penzije, šuge, žmurke, policajci i lopovi, fudbal „kod bandere“, kockice iscrtane kredom…penjanje po orahu na poljani prekoputa.
Isti ovi orasi, koji su rasli zajedno samnom i mojom braćom i decom celog komšiluka, često su bili „drugar za igru“ a vremenom su postali i životni učitelji. Visoke guste grane su bile savršeno sklonište za žmurke, debela hladovina ispod je bilo utočište pasa lutalica koje smo redovno i poprilično bogato hranili, sočni mladi orasi koji su nas, već u odraslom dobu, punili energijom u čašici domaće orahovače. Voleli su ih i stari i mladi.
Čak i bez direktne upotrebne svrhe, bili su sastavni deo prirodnog pejzaža koji je oplemenio ceo komšiluk i davao dodatni osećaj povezanosti sa životnom sredinom i zdravijim životom. Bili su zelena slika na zidu dnevne sobe zvanom „komšiluk“. Ali jednog prosečnog toplog jutra, bez ikakve najave, tu istu zelenu sliku je neko sebično uklonio. Bez ikakvih pitanja kome ta slika pripada, čemu služi, ko ju je tu postavio…bez ičije saglasnosti ju je odstranio i ostavio sivi zid u pozadini.
Većina ljudi se probudila uz metalnu škripu teških bagera i trenje gusenica o asfalt i ivičnjak.
Neki, malo sanjiviji, su dobili tužne vesti od svojih najmilijih dok su se još „čvarili“ u svojim posteljama. Dok su prve kapi kafe i dotakle naše usne, već je bilo prekasno. Poljana je bila prekopana, žbunje izravnato a oraha nigde na vidiku. Tamo gde su decenijama ponosno stajali i svakodnevno nam pravili društvo, sada su bile duboke neprepoznatljive rupe.
Stabla i grane su pali kao kula od karata. Metalna ograda, kavez za celu poljanu, nikla je kao čarobni pasulj. Nemilosrdno je svima stavila do znanja: “Sve što je unutra, sada je moje!“. Naši bespomoćni pogledi su sa žaljenjem pratili još jedan dokaz uticaja čovečanstva na životnu sredinu i svakodnevnu okrutnost na koju često zatvorimo oči.
Ali ako uporedimo gubitak zelene površine u ovom slučaju i one na globalnom nivou, to je kao kad bi uporedili zrno peska sa površinom jedne pustinje. Svakako, to ne umanjuje značaj gubitka i jednog jedinog drveta a kamoli cele poljane sa svojim već formiranim ekosistemom.
Vrlo je poznato da je Amazon dom najvećeg biodiverziteta, kako životinjskog tako i biljnog sveta.
Zemlje koje dele ovo zeleno bogatstvo (Brazil, Peru, Bolivija i Ekvador) svakodnevno svedoče njegovom uništenju, uglavnom kroz ilegalne aktivnosti deforestacije. Prema podacima Svetske Banke, planeta je u periodu od 1990. – 2016. izgubila oko 1.3 miliona km2 šuma. Najtužnija činjenica govori da je gubitak u porastu i da nema naznaka da će se deforestacija u skorije vreme usporiti ili čak zaustaviti. Tržište drvne industrije je izuzetno cenjeno.
Upotrebna vrednost isečenog drveta je višestruka i zavisno od debljine samog stabla, finansijski momenat može da bude vrtoglavo visok, samim tim i novčani apetiti rastu. Ali sa druge strane, upotrebna vrednost živog stabla je i dalje neprocenjiva. Nameštaj od drveta, drveni most ili drvena kućica za ptice mogu biti na oko lepi i svakodnevno vrlo korisni, ali nažalost nisu u stanju da apsorbuju ugljen-dioksid i da prave kiseonik neophodan za opstanak skoro svakog organizma. Najobičniji dan života većine drveća predstavlja pravi blagoslov za celu planetu – proces fotosinteze je njihova sveta uloga u krhom sistemu zvanom Zemlja.
Srećom, život je uvek pun iznenađenja.
Gde god ima tame i negativnih misli, često se nađe i tračak nade u bolje sutra i svetlo na kraju tunela. Jedan od lepih primera i nadu u čovečanstvo nam vraća primer iz Indije, čovek po imenu Jadav Payeng. Od 1961. godine, Jadav je krenuo da sadi jedno drvo svaki dan sa skoro fanatičnom željom da opustošeno ostrvo, praktično mrtvo, vrati među žive. Tokom svoje životne misije, dobio je naziv „šumski čovek Indije“, a kako i ne bi kada je u potpunosti samostalno udahnuo život u površinu veću od dva Njujorška Central Parka.
Nekada beživotna pustara, ovo ostrvo danas predstavlja dom bengalskim tigrovima, slonovima, nosorozima, divljim svinjama i velikom broju reptila i ptica. Verujem da ne samo lokalni stanovnici, već svi mi dugujemo jedno veliko „Hvala!“ gospodinu Jadavu. Njegov nesebičan životni put treba svima da služi kao blistav primer kako je sve moguće, pa čak i bez velikih finansija, sponzora, moćnih kompanija i skrivenih ličnih motiva.
Netaknuta priroda je pravo blago naše planete.
Setite se samo koliko puta ste na pitanje “Gde ćeš za vikend?“ kao iz praćke odgovorili “Jooooj samo negde van grada, u prirodu, da iskuliram od saobraćaja i gradskog stresa!“. Sebe smatram pravim srećnikom zbog prilike da se makar svremena na vreme popnem na planinski vrh, osetim nalet adrenalina kada poslednji korak osvoji mukotrpni cilj i sa najvećim osmehom podelim eksploziju sreće koja u tom momentu prostruji kroz celo telo.
Često i zaboravimo koliko nam je neophodan dodir sa prirodom, koliko uživamo u povetarcu dok smo okruženi samo drvećem i netaknutim pejzažima koji se prostiru u nedogled. Ovakva mesta sa potpunim odsustvom ljudskog prisustva nas često čine još većim ljudima. Sa tog istog vrha, držati „na dlanu“ majku prirodu u svom uravnoteženom ali apsolutnom haosu, baš kao što i treba da bude, je izuzetno ispunjavajuće. Poznato je da kao civilizacija težimo ka savršenstvu kroz geometrijski precizne oblike, red i organizaciju, visoka očekivanja postavljena od strane društva i samim tim žrtve koje se „podrazumevaju“. Priroda je često sušta suprotnost svega toga i tek kad smo sa njom „jedan na jedan“, uvidimo koliko su neke stvari već savršene i ne treba ih nipošto menjati.
A orasi iz detinjstva?
Na sreću, ovog puta zatvorene oči nismo držali predugo. Iako smo prvobitno izgubili bitku i ostali bez zelenih saputnika, odlučili smo da uzmemo stvar u svoje ruke i da postanemo glasni. Jedan glas se pretvorio u dva, dva u pet a zatim u deset. Na kraju je ceo komšiluk jednoglasno stao u odbranu cele zelene površine. Jedni su iskreno samo podržavali zaštitu biodiverzita, drugi svoje voljene komšije a treći slepo pratili zakon i zahtevali od, sad mogu slobodno reći agresora, svaki papir i pečat pre preuzimanja daljih koraka. Naš glas je odjeknuo socijalnim mrežama a bogami i koji inspektor se pojavio. Posle mukotrpne borbe, rat je dobijen! Radovi su prestali, mašine se povukle…metalna ograda je uklonjena.
Pejzaž više neće biti isti kao pre, prvobitna zelena slika je nestala. Ali priroda je čudo. Novi mladi orasi su već snažno zahvatili svoje parče zemlje i ne puštaju. Nova zelena slika se polako oslikava na zidu i spremno dočekuje neke nove klince, neke nove dečije avanture, neke nove borce za majku prirodu.
Autor : Balša Martinović
