Najveći, odnosno najmasivniji svetski vodopadi – Nijagarini vodopadi, su presušili. Zvuči nezamislivo, ali to je ono što je jedan lokalni farmer doživeo. Dana 29. marta 1848, nije se čuo veličanstveni gromki glas vodopada reke Nijagare. Komadi leda blokirali su tok ove reke i na 30-40 sati voda je stala. Rečne životinje nisu preživele ovaj događaj, dok su ljudi ovu katastrofu iskusili prestankom rada mnogih fabrika koje su zavisile od ove reke. Proslave u lokalnim gradićima održavaju se u znak sećanja na ovaj dan. Lokalno stanovništvo je više nego raspoloženo da ugosti sve one koji su željni da ovaj dan proslave u blizini same Nijagare. A šta da radiš ako to ne možeš? Najbolje je da se upoznaš sa istorijom i značajem Nijagare i njenih vodopada.
Nijagarini vodopadi su nastali još tokom Ledenog doba (pre oko 12.000 godina) kada je velika količina otopljenog leda formirala reku Nijagaru, pa je geološki gledano Nijagara vrlo mlada. Mesto nastanka samih vodopada je strmi odron koji se našao na putu reke. Proces formiranja vodopada traje i danas – snažna reka svojim kretanjem kotrlja kamenje po dnu i sa sobom dalje odnosi materijal sa korita, ujedno kruneći odron koji formira vodopade, povlačeći ih uzvodno Modernim tehnikama i izgradnjom hidroelektrana na Nijagari, ovaj proces je usporen. Vodopadi se prostiru na granici Sjedinjenih Američkih država sa Kanadom. Nijagarine vodopade zapravo čine tri vodopada: Potkovica (Horseshoe) često nazvani i Kanadski vodopadi, Američki vodopadi i vodopad Nevestin veo (Bridal veil).
Prikaz ivice Nijagarinog odrona kroz vreme
Levo: Američki vodopadi i vodopad Nevestin veo
Desno: Kanadski vodopadi i vodopad Potkovica
Veruje se da su Indijanci prvi otkrili i uživali lepote Nijagarinih vodopada.
Prvo zabeleženo otkriće je od strane sveštenika Luja Henepina (Father Louis Hennepin) u njegovoj knjizi „Novo otkriće“. Ubrzo nakon toga istraživači Evrope otisnuli su se na put, da bi i sami videli ovo svetsko čudo . Od tada su Nijagarini vodopadi imali svakodnevne posete, a i danas predstavljaju jednu od omiljenih turističkih atrakcija. Pored mogućnosti uživanja u lepoti Nijagarinih vodopada sa obala jezera koje formiraju, u 19. veku i na početku 20, posetioci i lokalni stanovnici mogli su zimi da posmatraju vodopade iz jednog sasvim drugačijeg ugla. U to vreme, ledeni mostovi (zaleđene površine vode, koje su se prostirale od jedne do druge obale) koji su se formirali nedaleko od samih vodopada, bili su dovoljno široki i po 12 do 30 metera debeli. Pre funkcije turističke atrakcije ljudi su te mostove koristili kao jedini način da pređu reku zimi, zato što drugih mostova nije bilo.
Delovi tih ledenih santi odlamali su se i prelazili vodopade, omogućavajući još gomilu zabavnih aktivnosti u jezerima poput spuštanja niz ledene „tobogane“. Ledeni mostovi su izašli iz bilo kakve vrste upotrebe još 1912. kada se dogodila velika nesreća. Odlomio se deo leda na kome je stajalo troje posetilaca, koji su nažalost tu i poginuli. To je bio samo početak upozorenja o globalnom zagrevanju. Od 1954. godine toliko masivni led nije viđen. Zbog toga je bitno da se svi uključimo u pozitivna delovanja na planetu. To mogu biti neke sitne izmene u našem životu, poput zamenjivanja automobila pešačenjem ili vožnjom bicikla kada god da je to moguće, pa sve do velikih i kreativnih pokreta i akcija.
Nijagarini vodopadi zimi
Tekst ,,5 načina da kozmetičkim izborima štitiš životnu sredinu” možete pročitati na sledećoj stanici – OVDE.
Autor : Milica Bojović – Ekoblog
