Ja više nikome ne verujem.
Koliko se puta desilo da to kažemo ili da čujemo nekog da kaže?
I šta nas je dovelo do tačke neverovanja… nikome?
Jasno je da živimo u svetu i vremenu kada smo svi okrenuti sebi i svojim interesima, ali da li stvarno možemo da okrivimo svet i vreme za gubitak svih onih stvari koje nas međusobno povezuju, a među kojima poverenje igra vrlo važnu ulogu? Šta da radimo ako baš nikome više [ne možemo] da verujemo? I da li smo ikada sebi postavili pitanje, a ja, jesam ja osoba kojoj može da se veruje?
Značajnu ulogu ovde imaju naša očekivanja. Ukoliko očekujemo od nekoga nešto, od bilo koga bilo šta, može da se desi da nam ta naša očekivanja ne budu ispunjena i eto jednog razloga za gubitak poverenja…eto razloga za razočaranje. Očaramo se, očaraju nas ta naša očekivanja zapravo, pa se razočaramo. Ali ko nas je terao da se očaravamo? Ko nas je terao i čime nas je tačno naveo da očekujemo bilo šta? Nisam sigurna u kojoj meri razmišljamo o svemu ovome…o svim tim silnim očekivanjima. Jer stiče se utisak da svi mi na sve strane nešto očekujemo. Ali šta očekujemo? I od koga?
Jedina osoba od koje možemo da očekujemo nešto, bilo šta, jesmo mi sami. Jasno je da uz to ide i odgovornost. A onda eto novog pitanja – jesmo spremni da preuzmemo odgovornost za sopstvena očekivanja? Šta ako ih ne ispunimo, u koga onda da se razočaramo? U sebe? Pa šta ćemo onda…ako se u sebe razočaramo.
Mnogo je pitanja, ali da li i koliko želimo na njih da odgovorimo…jer odgovori nam se možda ne bi svideli.
Žalimo se da ne možemo nikome da verujemo, a sami sebi ne verujemo. Tražimo od drugih ono što sami sebi ne možemo, ne znamo ili nećemo da damo…poverenje. Ni sebi, ni drugima. A to je stvarno važno, poverenje. Na njemu počiva i iz njega izrasta kvalitet svakog odnosa, kakav god da je odnos u pitanju.
Ako kažemo “ja više nikome ne verujem”, da li to znači da svaki put kad dođemo u kontakt s nekom [novom] osobom, polazimo od stanovišta da se toj osobi ne može verovati? Pa kuda nas to vodi? Gde stižemo vođeni takvim razmišljanjem? Na taj način, a poučeni prethodnim [lošim] iskustvima koja su samo to – prethodna [loša] iskustva bez garancije da će i sva naredna iskustva biti ista – u startu osobi koju ne poznajemo uskraćujemo mogućnost da nam pokaže da je vredna našeg poverenja. Koliko je to korisno, mudro i dobro za bilo koga od nas? Stavljajući u fokus sva ta prethodna iskustva u kojima smo bili iznevereni, razočarani i/ili prevareni, propuštamo šansu da steknemo i neka nova iskustva, pozitivna iskustva, ona koja nam pokazuju da ipak nisu svi isti i da je to „ja više nikome ne verujem“ samo bukagija koju smo samovoljno stavili oko sopstvene noge. Okovani takvim jednim uverenjem, sami sebe onesposobljavamo da se kroz život i odnose s ljudima krećemo bez straha.
Desilo se i meni mnogo puta, naravno da mi se desilo, da me iznevere oni kojima sam ukazala poverenje, po bilo kom osnovu. I bila sam razočarana, naravno da jesam. Ali ko mi je tačno kriv zbog toga? Dešavalo se i dešavaće se. Ko zna koliko ću još puta da poverujem nekome ko, možda, i nije vredan poverenja, mog ili bilo čijeg, ali svakako da ne mogu i neću da idem kroz život u strahu da nikome više ne mogu da verujem. Kakva mi je korist od toga? Nikakva. Mogu samo sebi štetu da nanesem zatvarajući se u blindiranu kutiju nepoverenja prema drugima. Šta mogu da uradim? Mogu iz svake takve situacije nešto da naučim. Zato upravo to i radim – učim. I idem dalje…s verom i u sebe i u druge.
Bez velikih očekivanja.
A kad nema tih velikih, dikensovskih očekivanja, nema ni velikih razočaranja. Kad nema velikih razočaranja, nema ni velikog nepoverenja. Možda ima onih malih, ali ta mala razočaranja mogu da izazovu samo [malo veći] oprez u odnosu s drugima, ali ne i strah da nikome više ne možemo da verujemo.
Jer nisu svi isti. Dajmo im šansu da nam to i pokažu. I budimo vredni poverenja.
“Najbolji način da otkriješ da li nekome možeš da veruješ jeste – da mu veruješ.“
[Ernest Hemingway]
Autor: Anita Šipić
verovanja){kind=link}