Ptice lete tokom cele godine, menjajući mesto boravka. Idu tamo gde ih vetar nosi ili tamo gde im je zapisano da treba da budu u tom određenom trenutku. Ptice lete uglavnom u jatu, gledaju sa visine dešavanja na zemlji. Za njih je sve što se dešava na ovoj Zemlji normalno, one sve prihvataju i doživljavaju svet onakvim kakav jeste. Ne ostaju tamo gde su uslovi nepovoljni za njih i njihov život (rast i razvoj).
Ukoliko vide da je vulkan proradio neće leteti iznad njega, već će otići na spokojnije, za njih pogodnije mesto. Jedini trenutak njihovog „mirovanja“ je trenutak kada donose na svet nove ptiće. Tada sebi prave gnezdo, na drvetu koje procene najpogodnijim za to, donose grančicu po grančicu i „kuće se“ kako bi mi ljudi to nazvali… Tu provode nekoliko meseci, dok se ptići ne izlegnu i dok ne postanu toliko jaki da krenu na svoj životni put. Čim se taj korak dogodi ptice napuštaju svoje gnezdo bez vezivanja za njega. Nemaju osećaj napuštanja doma, jer za njih je dom čitav svet.
Drvo, ah to predivno graciozno drvo. Iz male semenkice naraste predivno, razgranato drvo. Neka su bogata plodovima a neka su samo prepuna lišća. Drvo je duboko ukorenjeno na mesto odakle je izraslo. To drvo, čak i kada ostari i padne ili ga ljudi poseku, koren ostaje. I skoro pa je nemoguće izvući ga bez teške mašinerije. Drvo, tako fascinantna pojava. Grane željne neba, prostiru se u visinu, i pri svakom pokretu žele gore, svaki njegov pokret je ka gore međutim taj duboki koren mu ne dozvoljava da se pomakne ni za milimetar. Svakih nekoliko meseci on prolazi kroz promene, koje su neverovatne, prvo ima divne male zelene listove. Pa nakon toga listovi rastu i menjaju boju, ili drvo dobija plodove.
Nekoliko meseci ono ponosno nosi te svoje plodove, i bezuslovno ih daje drugim živim bićima. Veoma je srećno kada drugo živo biće dođe do njega, i posveti mu trenutak vremena, jer ono ne može nigde, nikome. Ono voli svoju „samoću“ i ukorenjenost. Njemu je to zapisano da tako treba da provede svoj život i ono uživa u tome. Ono se ne opterećuje previše sa tim šta se dešava sa drvećem u komšiluku, ne bavi se sa tim što drugo drveće seku nesvesni ljudi, i što je samo pitanje dana kada će doći i poseći njega. Njemu je dobro tu gde je, i on uživa u svojim promenama, divi se sebi i svetu oko sebe (onom koje je u njegovom vidokrugu).
Ono ne može puno da utiče na bilo kakva dešavanja u svetu, a nije baš ni da želi, jer njemu je dobro tu gde je. Njemu je mnogo dobro. Naiđu nekad turbulencije, uglavnom u jesenjem periodu, kada pomisli da će ga nasilni vetar iščupati iz korena i da će odleteti u visine. Deo njega se svake jeseni tome nada i raduje, a deo njega je u neverovatnom strahu od toga.
Svake godine na jesen drvo odbaci svoja semena i plodove i na taj način dobija potomke. Koje čeka isti, identičan život kao i njegov. Drvo najviše voli kada prođe ta jesen i dođe zima, da ono može u miru da spava. Gole grane, nema na šta da gubi energiju, da pomaže bilo čemu, već može potpuno da se zavuče u sebe i svoj svet i da sniva zimski san. Ponekad ga probudi neko drugo živo biće, poput ptice, koja leti i tokom zime, i zastane na njegovim granama da se odmori. On je svaki put dobro pogleda i kaže sebi, kako sam ja srećan što ne moram kao ona da lutam već imam svoj „topli dom“. Na proleće drvo ponovo prolazi kroz isti, identičan ciklus i tako iz godine u godinu, stotinama godina, vekova… Proživljava promene, a opet u najvećoj stagnaciji.
Da li ste vi drvo ili ptica? Zapitajte se duboko, u svojoj duši, da li čovek treba da živi život drveta ili život ptice?
Autor: Jasmina Bogućanin-Sarvan
