Znate ono kad akteri u filmovima kažu ,,nisam spremna da volim ponovo” ili ,,ljubav je kučka”? Verovali ili ne, ovo je tekst baš o takvom stavu o ljubavi. Često, kako to ide u romantičnim filmovima, dve osobe se upoznaju i zaljube. Imaju dosta blesavih avantura i polako krenu da sanjaju o najvećoj avanturi od svih, zajedničkom starenju. Naravno, neko napravi problem ili bude pogrešno svaćen i nastane kolaps u čitavoj toj jednačini. Glavni akter dobija reči mudrosti od svog prijatelja da treba da se potrudi oko njihovog odnosa i cela ta njihova razmena bude otrežnjujuća poput hladnog tuša. Ta druga osoba u ovoj fazi se već ukrcava u avion ili voz i sprema se da napusti grad u kojem su se upoznali i glavni akter, u zadnjem trenutku, spašava čitavu stvar svojom ranjivošću i emotivnim izlivima. Kraj filma, brišemo suze sa obraza, odlažemo sladoled u zamrzivač… i onda istu stvar proživljavamo u našem svakodnevnom sanjarenju. Hej, ko ne voli dobru dramu.
Možda sam vas uspeo zasmejati. Delom zbog moje glupe banalizacije holivudskih ljubavnih priča, delom što ste odrasli ljudi pa i sami shvatate da kompleksnost ljudskih odnosa ne može biti realistično prikazana u filmu. Kad malo bolje razmislimo, koliko smo puta iznenadili sami sebe sa našim unutrašnjim sadržajima. Možda nas je udarilo ko grom iz vedra neba saznanje da smo prilično ljubomorni i posesivni. Možda imamo nerealistična očekivanja, kao kada želimo da nam druga osoba čita misli kako bi nas poštedela truda da izgovorimo šta zaista želimo. Ako smo dovoljno iskreni sami sa sobom, postoji šansa da smo nekad hteli da oblikujemo našeg partnera ili partnerku prema nekom idealu koji smo formirali u glavi. Da li to zaista zvuči kao ljubav?
Postoji izreka ,,ljubav boli”. To je jedna od naših glavnih zabluda o tom pojmu koji je toliko popularan.
Posesivnost boli
Što više stežemo rukama neku osobu, veća je verovatnoća da ćemo je ,,ugušiti“. Glavna crta ljudi koji imaju uspešne odnose je, bez sumnje, sloboda. Kada ljudi daju jedno drugom prostora da se bave drugim stvarima.
Pre nego što krenemo da se tapšemo po ramenu iz razloga što mi nismo posesivni, hajdemo odigrati jednu mentalnu scenu. Ako zaista volimo nekoga onda radimo sve u njegovu tj. njenu korist, jel tako? Zamislite tu osobu koju volite, ili ako ste sami, zamislite vašeg idealnog partnera i to kako je ostavljate da bude sa nekim drugim jer će zaista biti više srećna sa njom umesto vas. Da li ste i dalje ,,otvorenih ruku” ili se javio otpor?
Biznis dogovor boli
Ono što zovem biznis dogovorom je onaj stav ,,ako si dobar prema meni, biću i ja dobar prema tebi”. Čim ta osoba ne ispuni naša očekivanja mi postajemo razočarani i počinjemo da gomilamo nezadovoljstvo. Ovakav stav je rezultat naše iskrivljene slike o ljudskim odnosima. Iz našeg mikro kosmosa porodice, preko oca i majke, od kojih smo prvobitno krenuli da učimo šta je ljubav pokušavamo da prenesemo taj isti model na ljude koji su rasli u potpuno drugačijim uslovima, sa drugačijom porodicom i životnim iskustvima.
Otud i projektovanje naših želja na tu drugu osobu. Na taj način izbegavamo da vidimo stvarnu osobu ispred nas. Tu takođe ubrajam i uvodni deo upoznavanja sa nekim gde se pretstavljamo u mnogo boljem svetlu nego što zaista jesmo, kao da smo na poslovnom razgovoru, što je opet jedan blaži oblik manipulacije.
Da bih voleo bilo koga, moram prvo voleti samog sebe
Fraza koju smo svi već čuli do sad i koja zvuči toliko otrcano da nam lako može pobeći njeno duboko značenje. Nikad ne vidimo ljude kakvi zaista jesu, nego kroz naše filtere tj. kakvi smo mi. Ne možemo znati kako izgleda svet u njihovoj glavi pa im na taj način dodeljujemo razne etikete, koje nose boje našeg životnog iskustva. Tako da, ako smo mi nesigurni, većina stvari koju druga osoba bude radila će biti shvaćene kao neka vrsta zadirkivanja ili napada. Ako smo mi dobro, pretpostavićemo da nam druga osoba želi dobro i nećemo brinuti. U slučaju da je potrebna ta druga osoba da popuni neku prazninu, to je recept za neuspeh, jer takva ideja podrazumeva očekivanja.
Ljubav 2.0
Možda je vreme da, umesto da tražimo ljubav u drugima, prvo poradimo na sebi. Što se više upoznamo sa sopstvenim demonima, pređašnjim negativnim iskustvima, i uspemo da ih osvestimo i otpustimo, veći će biti naš kapacitet da volimo jer neće biti straha. Kako mogu očekivati da mi bude bolje u svetu ako ja ne rastem i ako ne pokazujem ličnim primerom.
Oni koji su čitali Bhagavad Gitu znaju da je jedan od velikih motiva te knjige ,,odricanje od plodova rada”. Kako se to odnosi na ovu temu o kojoj pričamo? Ako zaista voliš nekog, ne očekuj ništa zauzvrat. Nemoj stvarati agendu od odnosa s ljudima. Ljubav je daleko više realna i opipljivija stvar od čitavog našeg identiteta. Onaj ko to razume u potpunosti je vrlo mudar.
Za kraj bih ostavio reči od Entoni De Meloa na temu ljubavi: ,,Savršeno sam srećan bez tebe, draga. Želim ti samo najbolje i dajem ti slobodu. Kad si tu ja sam očaran, ako nisi tu nisam mizeran. Naučio sam biti dovoljan sam sebi. Stojim na obe noge bez naslanjanja na tebe. Kada odeš, ne nedostaješ mi, ne osećam bol. Gde ima tuge, tu nema ljubavi.”
Autor: Rade Anđelković
