Karađorđev park. Klupica. I na klupici jedan stari par. Sede jedno do drugog i odišu vremenima kojih više nema.
Prolazim pored njih, osmehnem se prizoru, oni se osmehnu meni i svi troje uradimo nešto što se danas, odavno, više ne radi – naklonimo se jedni drugima glavama, lagano. S poštovanjem. I tek tako, oplemenismo i dan i duše bez ijedne jedine reči.
Oni ostaše da sede jedno pored drugog, predivni kakvi jesu, a ja nastavih dalje s osmehom na licu i slušalicama u ušima. Što, pak, dovodi do sledeće stvari.
Naime, nekada smo, a možda i nismo mi nego neki pre nas, neke generacije koje su iščezle pre nego što su se ove naše ovaplotile, jedni druge pozdravljali skidanjem šešira. Danas se pozdravljamo, i to ako se uopšte i pozdravljamo, tako što izvadimo jednu slušalicu iz uveta. Onu drugu ostavimo da nam svira. A i to ako baš moramo – ako nemamo dovoljno vremena da preletimo na drugu stranu ulice i da se zagledani u telefon pravimo se da se ne vidimo. Eto, tako to danas ide.
Zato ne mogu a da se ne zapitam: pa gde su nam maniri? Šta se s njima desilo, zašto ih više nema[mo]?
Sećam se kad sam bila dete, pa čoveče nije moglo da se desi da se pored komšije prođe bez da mu se javi(m). To se, prosto, podrazumevalo. Bila sam često zbunjena, doduše – kome reći ćao, a kome dobar dan. Ovo ćao je bilo za mlađe, a ovo dobar dan za starije, međutim sećam se te faze kad prosto nisam znala šta je za koga! Sve u svemu, postojali su tada i red i kultura i maniri i lepo ponašanje i pravo vaspitanje jer je nas neke tome imao ko da uči.
“Mene su učili i otac i majka
da čoveku pružim ruku kad mi otvori vrata,
da poželim ‘dobar dan’ pre svakog drugog komentara,
da sve gledam u oči, ne da iza leđa ogovaram.
To sad nije na ceni, od vaspitanja nema para,
nije fotogenično poput rijaliti skandala.”
Tako kaže ,,garda grada stara” u jednoj pesmi, a pitanje za sve nas jeste sledeće: a čemu učimo decu danas?
Nikola Kojo je u jednom intervjuu rekao jednu veliku istinu: ,,Kultura je osnov svega.” I zaista, kultura jeste osnov svega. Na njoj sve počiva. Osim Džonija, tu je, naravno, i nepogrešivo fantastičan Paolo Sorentino koji na temu kulture, u knjizi ,,Toni Pagoda i njegovi prijatelji”, kaže sledeće: ,,Neki ljudi se biju s kulturom, zaboravljajući da je njena svrha, krajnja svrha kulture, potpuno precizna: da čoveka učini veselim.”
Ako je, dakle, krajnja svrha kulture da čoveka učini veselim, onda možda tu treba tražiti izvor i razlog naše generalne, sveprisutne neveselosti. Koliko kulture, toliko veselja. Dakle, nula. Nada. Niente. A to je velika šteta jer potrebno je tako malo da bismo bili ono što možemo biti – kulturni, dakle veseli. Dobra volja da se osmehnemo i glavom [ot]pozdravimo ljude u prolazu sasvim je dovoljna za početak.
Pod kulturom se mnogo toga podrazumeva; u skladu s Kojinim rečima, sastavni je deo svega. Ili bi bar trebalo da bude. Mi kao deca nismo mogli da radimo sve što smo hteli uvek kad smo hteli. I tu se znao neki red. Znalo se, na primer, da se u određeno doba dana ne pravi nikakva buka. I to se poštovalo. Nikome od nas nije padalo na pamet da urlamo, vrištimo, udaramo loptama o zidove i betone komšinici ispod prozora. Znalo se i znali smo kad se šta radi i kad se šta može.
A ne bismo znali da nije imao ko to da nam kaže i da nas nauči civilizovanom, kulturnom i vaspitanom ponašanju. Zato je važno da i mi budemo ti koji će nekoga nečemu lepom i finom da nauče. Da nas po nečemu pamte, da nam za nešto budu zahvalni kada jednog dana i oni budu opservirali situaciju u društvu kao ja sada. Jer lepo je biti zahvalan nekome ko se tobom bavio i kome je bilo važno da od tebe napravi čoveka koji zna koliki je značaj kulture za svest pojedinca, pa samim tim i za sveopštu sliku koju kao pojedinac oko sebe možemo da vidimo.
Uz kulturu, svakako, idu i svi oni neki drugi maniri koji su se nekada podrazumevali ali su, takođe, izumrli, pomoć komšiji pri nošenju kesa iz prodavnice, na primer. Ili kofera. Ne mogu, a da se ne setim jednog takvog primera.
Nešto više o sreći, pročitajte ovde.
Pre par godina, vraćam se s mora i vučem svoj kofer koji samo što ne eksplodira od svega što sam potrpala u njega, što bi se reklo još su mi samo krokodili falili. Vučem ga na četvrti sprat zgrade u kojoj lift ne postoji. Dok ja gledam kako da se kofer i ja popnemo, on da ne pukne na pola puta a ja da se ne stropoštam niz stepenice ili prevrnem preko gelendera kad me zanese težina istog, komšija koji je u punoj snazi kreće na posao.
Rano je nešto bilo. „O, komšinice, jesi ti to bila na moru?“, pita on mene. Primitivno je radoznao, svakako, al’ da ponudi pomoć to naravno neće, nikako. Kažem primitivno je radoznao zato što ni on ni bilo ko drugi u svemiru nema apsolutno nikakvu korist od mog odgovora, u ovom slučaju gde sam bila. Ali radoznalost, primitivna i konstruktivna, neka je druga tema kojom ću se pozabaviti neki drugi put.
No, nasmejem mu se i kažem sebi sama si kriva što sve svoje sa sobom nosiš, ali nisam mogla a da se ne zapitam šta se desilo sa svim onim lepim manirima koji su nekada bili sastavni deo lepih međuljudskih odnosa. Pa odmahnuh glavom i nastavih da dahćem. Od međuljudskih odnosa je ostalo samo to – da se ja i slični meni pitamo šta im se desilo i da eventualno nekad nešto na tu temu napišemo. Logičan odgovor bi bio: pošto nema kulture, nema ni manira; pošto nema manira, nema ni lepih međuljudskih odnosa.
I eto, to bi bila neka moja opservacija i tema za razmišljanje zapisana da, bar, na takav način dopre do nekoga od nas, da se zapitamo. Ima tu još materijala koji bih mogla da iskoristim, ali i ove dve strane word-a su sasvim dovoljne da nas navedu da odgovorimo na ono pitanje koje sam nam gore postavila: čemu učimo decu danas?
„Lepi maniri ne koštaju ništa.“ – Lemmy
Autor: Anita Šipić
