– Što si se ućutala?, pita me drugarica dok smo se truckale u, ruku na srce, dobrom autobusu koji je vozio lošim kubanskim putevima. Ćutanje mi nije svojstveno.
Skrenem pogled sa sela kroz koje smo u tom trenutku prolazile i u koje sam širom otvorenih očiju gledala, okrenem glavu ka njoj i kažem samo:
– A šta da kažem. Ona klimnu glavom.
Pa nastavimo da ćutimo. I da gledamo. I da gutamo knedle…veličine Kube.
Prizori koji su se nizali, od rane zore i izmaglice koja je lelujala nad plantažama manga, preko vreline dana i jarkih boja koje su životu davale smisao, do mraka i tropskog pljuska po kom smo trčale preumorne od puta i raspamećene od svega što smo videle, osetile i doživele, e pa sve to zajedno kad se skupi – promeni čoveka. Navede ga, na primer, da, iako su ga bogovi častili sposobnošću da non-stop priča, zaćuti.
Anais Nin je rekla da „putujemo svetom, neki od nas i zauvek, i tragamo za nekim novim državama, za nekim novim životima, za nekim novim dušama.“ Fantastično. Ali da bismo (pro)našli nove duše, moramo i mi da imamo jednu. I moramo da je ponesemo sa sobom. Ja se od svoje ne odvajam.
Kada se mi naviknuti da imamo sve, suočimo, oči u oči, s jednim velikim ničim, malo nas bude sramota… sramota kad, gutajući one knedle veličine Kube, shvatimo koliko smo nezahvalni i koliko ne vidimo šta sve imamo. Ne vidimo šta sve imamo jer zurimo u ono što nemamo, a što nam, verovatno, ni ne treba. Jer, kako ono kažu neki mudri ljudi, imamo tačno ono što nam treba i sa čim možemo da se nosimo. Osim što nas bude sramota sopstvene nezahvalnosti, i zaplačemo. Al’ dobro…može biti da zaplačemo i od umora, je l’ da?
Kad uđemo u fantastičnu sobu, fantastičnog rizorta u kom imamo fantastično sve i u kom rade isti oni ljudi kroz čija smo rođena sela prolazili, ljudi koji nemaju ništa. Zaplačemo, puni utisaka, zaplačemo. Pa, kao i za sve, i za te suze nađemo izgovor…umor. Ali pisala sam i o suzama, za ljude su. A svi smo mi ljudi. Gde god da smo. U Beogradu ili deset hiljada kilometara vazdušnom linijom daleko od Beograda.
Rekla sam gore ljudi koji nemaju ništa. To kažem kao Evropejac, kao onaj ko je navikao da svako jutro ima šta da jede, da se svakog dana budi u stanu u kom ne kisne kada pada kiša, kao onaj ko je navikao da ima telefone i internete i knjige i televizore i pun orman „pa nemam/ne znam šta da obučem!“ krpa, kao onaj ko ima mogućnost da sedne na avion i ode tamo gde žive oni koji odatle gde su ne mogu da odu nigde…jer nemaju gde da odu praznih džepova. Toliko praznih džepova, da ovom Evropejcu koji svakog dana izmišlja nešto na šta će da se žali, dođe da ide ulicama i deli ljudima pare. Dođe mu da im da sve što ima! To, dakle, kažem kao Evropejac. Kao čovek, međutim, onaj čovek koji je u potrazi za dušama, kažem da imaju ono što Evropejcima naviknutim da imaju sve, često nedostaje: duh. Zato sam se zapitala: kad bismo morali da biramo između materijalnog i duhovnog, između love i istinske sreće, one sreće od koje smo satkani, šta bismo izabrali?
– Amorcito, kaže mi Čarli, ali ja ne mogu da dozvolim da mi neko uzme moju sreću, moju radost…
Čarli je biće koje su bogovi stvorili da bi ovaj naš svet, da bi ceo ovaj naš Univerzum, učinio lepšim nego što jeste. To je biće koje je obasjano svetlošću koja izvire iz njega kao da je prikačen direktno na Sunce. Biće koje je načinjeno od života.
Pitanja za svakoga od nas jesu: šta je to što mi ne možemo da dozvolimo da nam neko uzme? Šta nam je toliko važno da bismo uvenuli kada bi nam to oduzeli? Šta nam je najvažnije u životu?
Znala sam da su Kubanci strastveni prema životu pa se nisam iznenadila kada su mi to i potvrdili. Nisam se iznenadila – raspametila sam se od lepote i radosti i energije i strasti i ljubavi! Od ljubavi prema svima njima tamo, prema njihovom pogledu na život. To su ljudi koji se rađaju srećni. Genetski su predodređeni da isijavaju radost, osmeh, ljubav, strast, lepotu da isijavaju život. Kad ih pogledamo mi koji dolazimo iz nekog drugačijeg sveta, možemo da se sažalimo na njih, možemo da se šokiramo i s gađenjem okrećemo glavu na drugu stranu na kojoj ćemo, hteli ili ne, opet videti neprepričljivu bedu, možemo da se grlimo i igramo po ulicama Havane s njima, možemo da pomislimo da smo nekakva ljudska nadvrsta, možemo da pomislimo svašta, a u skladu s onim što smo poneli sa sobom u sebi, ali oni, oni imaju ono što nikakvim parama ne može da se kupi: imaju svest o suštini života.
Tekst Ljubaznost pre svega, možete pročitati ovde.
Ako čovek koji materijalno nema ništa ili ima toliko malo da je samo njemu jasna računica opstanka s tim „malo“, nema ni razvijenu duhovnu stranu bića, onda on ne postoji. Nema ga. Ali ako mu je duhovno biće razvijeno do te mere da se ni najmanje ne opterećuje onim materijalnim što nema, i što verovatno nikada neće ni imati, onda je on življi od svih materijalnih milijardera kad se skupe na gomilu. U to sam se uverila sopstvenim očima. A to što sam očima videla, dušom sam osetila. Taj osećaj je neprepričljiv.
Sve što parama može da se kupi, parama može i da se otkupi. Sve što ima cenu, kad-tad završi na rasprodaji. Sve bezvredno što neopravdano vrednujemo, može neko da nam otme, možemo na ovaj ili onaj način bez toga da ostanemo, može u jačem zemljotresu i u sekundi da nestane ali ono što imamo u sebi, ono od čega smo sačinjeni, ono što nosimo sa sobom gde god da krenemo, ono sa čim se ujutru budimo i sa čim uveče idemo na spavanje, sve ono što nema cenu…to je ono što je stvarno važno. To je ono što nam je dato dolaskom na ovaj svet, bez obzira da li je taj svet u Beogradu ili u Havani, ovde ili tamo. To je deo nas. Deo koji većina nas negde usput izgubi ili čak svesno baci, ne shvatajući da bez tog dela nikada ne možemo da budemo celi. Zato je Charlie potpuno u pravu kada kaže da ne može da dozvoli da mu neko uzme njegovu sreću i njegovu radost. Jer bez te sreće, bez te radosti, on ne bi bio to što jeste…ne bi postojao.
I zato je važno da sebi postavimo pitanje od čega sam sačinjen?
Još je važnije na to pitanje sebi odgovoriti.
„Nema puta koji vodi do sreće;
sreća je put.“
Buda
Tekst o Zlatnom Budi možete pročitati ovde.
Autor : Anita Šipić
