Brahman
Predstavićemo sada još jedan koncept pozajmljen iz hinduizma a to je Brahman. Najbliži prevod tom terminu koji možemo naći u našem jeziku jeste Bog, ali ne kao beli bradati Bog koji je gore na nebu i koji oštro kritikuje naše grehe i nestašluke, već Bog kao apsolutna stvarnost. Šta to znači? Kao što smo rekli svako od nas ima svoj filter kroz koji vidi iskrivljenu (netačnu) formu stvarnosti. Brahman je ideja da postoji univerzala stvarnost koja je lišena naših ličnih uobrazilja i u takvoj stvarnosti ne postoje polariteti.
Razmišljanjem (egoičkim umom) stvaramo podele i razdvajamo stvarnost u male segmente kako bi ih lakše razumeli ali da li tako možemo razumeti nešto što nema početak i kraj. Nešto što je i pojavno i nemanifestovano. Nešto što stoji iza samog domena inspiracije. To bi bilo kao kada bi mikroorganizam pokušao da shvati šta je čovek, pa to opet nije dovoljno velika razmera u kojoj sam čovek pokušava da shvati čitav univerzum, u svoj njegovoj beskonačnosti. Sama esencija života, čiji smo mi očigledno deo jer živimo u njemu.
Ego takođe možemo zvati karakternom crtom univerzuma, Brahmana. Brahman upoznaje sam sebe kroz sve žive organizme. Kao kada gledamo dobar triler ili akcioni film, naš um je potpuno uvučen u ekran, kao da smo zaista tamo. Javlja se osećaj strepnje i tenzije u telu i kada se film završi kažemo “uh, baš dobar film, dajem mu ocenu 9,5 od 10.” Na isti način ta stvarnost zaboravlja na sebe da bi iskusila taj san koji zovemo ljudski život.
Filozof visokog kalibra, Alan Vats je ego definisao kao hroničnu mišićnu tenziju. Misli imaju neshvatljivo veliku snagu, pa samim tim njihov uticaj na telo je vrlo značajan.
Postoje plemena u kojima se, kada se počini zločin, ne primenjuje smrtna kazna nego izbacivanje iz komune. Ti ljudi koji ostanu izbačeni umru u roku od par dana. Mi danas kada bi nas neko izbacio iz naše zemlje, vrlo lako bi se snašli u nekoj drugoj.
Nedavno sam čuo da je Hitler mučio ljude tako što je puštao kapi vode na zatvorenike govoreći im da je to otrov i da će umreti u roku od 6 sati. Ti isti zatvorenici bi posle samo par sati zaista umrli. O tome govorimo kada pričamo o razmeri u kojoj um utiče na telo.
Pre nego što krenemo da euforično uzvikujemo “Ja sam Bog” hajdemo opet da se vratimo na petu skandu, svesnost. Kao što u borilačkim veštinama učenje neke veštine tek počinje sa crnim pojasem tako i ljudi koji tek počinju sa duhovnim putem obično krenu od osnovnih i često pogrešnih pitanja – da li postoji Bog? Koji je smisao života? Da li postoji život posle smrti? Da li je reinkarnacija stvarna? Ništa od tih pitanja nije potentno kao pitanje “ko sam Ja?”. Gde se to Ja nalazi? Kog je oblika? Koje boje?
Postoje ljudi koji posvećuju čitav život tom pitanju kao jednoj vrsti duhovne prakse. Ideja je da se pronađe taj autonomni entitet koji zovemo Ja, koji je uzrok svih sviđanja i nesviđanja, karakternih crta, sećanja i navika… drugim rečima – ego. Postoje generalno dva stava kada se radi o egu. Jedna grupa ljudi kaže da je ego parazit i da se treba uništiti, druga grupa ljudi kaže da je ego dobra stvar i da treba da se očuva. Oba stanovišta su pogrešna. Ako krenemo u pohod da uništimo ego, ko je to što želi da ga uništi? Sam ego! Ako nastojimo da ga očuvamo uvek ćemo živeti pod nekim vidom tenzije, manje ili veće. Jedini ispravan način je da se ego sagleda u korenu i da se shvati njegova prava priroda.
Kako možemo da počnemo da radimo sa egom? Prvo treba razumeti da ego živi u vremenu, prošlosti i budućnosti. Stalno je upleten u ispunjavanje sopstvenih želja, koje su u budućnosti. Ako obratimo pažnju, svaki put kada nam se ispuni neka želja, taj osećaj zadovoljnosti je prolaznog roka, ima određenu dužinu trajanja pre nego što se javi sledeća želja. Krajnji rezultat ovog ekstrema je anksioznost – da li će sve biti u redu i onako kako smo mi zacrtali u glavi. Takođe često obitava i u prošlosti, za koju se vezuje osećaj kajanja. Mislimo o svim stvarima koje smo mogli da uradimo drugačije i bolje ili se sećamo perioda koje bi želeli da proživimo ponovo u sadašnjem vremenu.
Sve vrste duhovnih praksi predstavljaju vid ulaganja truda u silaženje s uma. Još jedna stvar, koju kad čujemo, upali se alarm u našem zapadnjačkom umu – “da izgubim sebe? Ne pada mi na pamet, neka to rade ovi religiozni fanatici, ja želim da ostanem normalan.” Postoji velika razlika između bivanja normalan i bivanja prirodan. Biti normalan znači ne vrludati, biti u skladu sa očekivanjima društva. Biti prirodan znači živeti u skladu sa svojom istinom, šta god da to nosi sa sobom, što ume da bude strašno. Biti toliko drugačiji da rizikujemo odbačenost čak i od najdražih ljudi. Čuli ste za onu rečenicu od Isusa “ako ne mrzite svog oca i majku, ženu i decu, braću i sestre pa čak i sopstveni život, ne možete biti moj učenik”. Verujem da je ovo smisao tih reči.
Njegov najveći neprijatelj je sadašnji trenutak. To je ono stanje koje je lišeno svih misli, svih koncepata i etiketa. Lišeno svih reči. Ego ne može opstati u takvoj sredini. Um se u početku vrlo lako poistovećuje sa kružnim obrazcima svesti, pogotovu u takvoj sredini koju zovemo svetovnim životom gde kultura traži od nas da ostanemo jedna vrsta fiksnog entiteta i da ne vrludamo previše. Od samog početka smo učeni da ispunjavamo očekivanja drugih kako bi bili prihvaćeni, voljeni i kako bi se naše potrebe zadovoljile. To je veliko ropstvo. Ko god tvrdi da ga je briga šta drugi ljudi misle o njemu očigledno ne poznaje samog sebe i odbija da vidi taj program u sebi. U tom smislu, ego predstavlja socijalnu konvenciju, način na koji vršimo interakciju sa svetom oko nas.
Bivanje u sadašnjem trenutku
Znači odsustvo misli i vraćanje u čulne senzacije. Svesni smo osećaja tela, svesni zvukova, mirisa. Svesni svojih misli i emocija kao i reakcija koje proizvode u telu. Na sve to gledamo kao da se dešava nekom drugom, baš kao da posmatramo film ili kao da smo sami sebi predmet eksperimenta svesnosti. Na taj način, trapljenje ega počinje polako da jenjava. Smanjuje se vezanost za sadržaje uma za koje verujemo da su deo našeg bića.
Ko sam ja? (ili Gyana Joga)
Kao što smo ranije napomenuli, rad sa tim pitanjem je takođe vrlo bitna karika u ličnom razvoju. Traženje sedišta svesnosti (posmatrača) važi za krajnji stupanj duhovnog puta ka kojem sve druge duhovne prakse vode. Kad god smo u prilici treba se zadubiti u to pitanje, bez očekivanja logičnog/misaonog odgovora, samo treba plivati u toj upitnosti.
Hatha Joga
Predstavlja odnos koji imamo sa našim telom. Ako naše telo nije zdravo onda moramo posvetiti život rešavanju tih disbalansa koji postoje u našem telu kao i protoku energije.
Rad sa mantrom ili pevanjem
Isto je vrlo moćna praksa gde se potpuno poistovećujemo sa zvukom. Čak ne moramo ni razumeti značenje reči koje ponavljamo jer je i tu zamisao da se misli ostave na miru. Sve što osvane od mentalnih sadržaja “žrtvujemo u vatri“ mantre. U početku se kreće sa glasnim ponavljanjem, pa sve tišim dok mantra ne nastavi da se ponavlja samo u našem umu.
Bhakti joga
Ova vrsta prakse je, isto kao i mantra, deo devocijskog pristupa duhovnosti i predstavlja rad sa srcem. Sve što radimo radimo u skladu sa istinom, pa je tako svako naše delanje i svaka misao usmerena ka bogu. Kada jedemo posvećujemo hranu Brahmanu. Ako je sve u prirodi sačinjeno od pet elemenata, sam proces jedenja je unos elemenata u elemente koji se posle pretvaraju u druge elemente. Brahman jede Brahmana. U svemu vidimo Boga, bilo da je lepo ili ružno. Svaku osobu tretiramo kao Boga u svojoj ulozi u kosmičkoj drami.
Karma Joga
Joga aktivnog čoveka. Delanje u skladu sa svojim svetovnim dužnostima bez vezivanja za plodove rada. Svako dobro delo koje učinimo ne pripisujemo sebi već Brahmanu, drugim rečima, odričemo se plodova rada u korist istine. Razumevanje našeg mesta u ovom uzročno-posledičnom svetu.
Za kraj bih parafrazirao jednog zen učitelja koji je na smrtnoj posteljici, dok su njegovi učenici plakali oko njega, izjavio “zbog koga plačete, ovde nema nikog…”
Autor: Rade Anđelković
