- Mlada žena, u srednjim dvadesetim, dolazi na terapiju jer uvek stupi u seksualne odnose sa partnerima na njihovo insistiranje, iako jasno prepoznaje da to ne želi.
- Druga klijentkinja, u srednjim dvadesetim, dolazi do psihoterapije jer ne može da se suprotstavi svom šefu na poslu. Uvek ostaje prekovremeno, prihvata radne zadatke koji nisu njeni, sa sve osmehom na licu. Unutra se kaže oseća kao da ključa.
- Treći klijent, muškarac u ranim tridestim, dolazi na psihoterapiju jer uvek postupi suprotno svojim željama u svim svojim odnosima u životu. Kako mi reče iz razloga “da ne pokvari odnose sa drugima“.
Ovo su jedni od mnogobrojnih primera koje sam srela kroz svoju praksu radeći sa ljudima koji ne poštuju svoje sopstvene želje i ponašaju se pasivno. Svi oni imaju pored osnovnog problema zbog koga dolaze i problem sa niskim samopouzdanjem, niskim samovrednovanjem i često osećanjem blage do umerene depresivnosti. Radeći protiv sebe, osećaju se kao da gube sebe. Zašto to radimo sebi iako vrlo često znamo da to nije najbolji put za nas?
Ne razlikujemo pasivnost od učtivosti i ljubaznosti, kao ni šta znači boriti se za svoja prava i biti agresivan.
Mnogi ljudi koji ne poštuju svoje želje izjednačavaju borbenost i poštovanje svojih prava sa sebičnošću ili sa agresivnošću. Vrlo često ukazuju da je poštovanje svojih želja i davanje važnosti sebi u odnosima sebičnost. Sebičnost predstavlja svesno i jasno postavljanje sebe na štetu drugog, vrlo često bez empatijskog momenta ka osobi preko puta nas. S druge strane, postavljanje sebe na prvo mesto i poštovanje sebe, je zapravo davanje važnosti sebi jednako kao i drugom biću, dopuštanje sebi da se izrazi sopstvena potreba.
Ne prihvatamo svoja životna prava ili strahujemo od toga da izrazimo i pokažemo emocije
Mnogi pasivni ljudi ne prihvataju svoje osnovno pravo, a to je pravo na sopstvenu logiku. Mi imamo pravo i da budemo uvereni ali i protivrečni sami sebi. Naše je pravo da uradimo nešto što ne moramo biti logično drugima. Čiju svrhu i smisao mi znamo i preuzimamo odgovornost za sopstveno ponašanje. Takođe, dešava se da ljudi tokom svog života jednostavno ne uče da izraze svoje emocije. Nisu naučili ni da imaju emocije, a kamoli da dođu u kontakt sa njima. Mogli bismo reći da ne poznaju dovoljno sebe i usled te nesigurnosti imaju i problem da jasno stanu iza onoga što osećaju i žele u datoj situaciji. Postoje i iracionalna uverenja da emocije ne treba izražavati. Da su emocije nešto sramotno, ili da znače da smo slabi, da ćemo onda postati lak “materijal“ za manipulaciju.
Plašimo se narušavanja nekog odnosa i posledica sopstvenih želja
Ovo je jedan od najčešćih razloga zašto ljudi ne žele da izražavaju svoje želje. Ako ja pokažem šta želim ili osećam, onda će on/ona ovo ili ono…dakle dešava se manipulacija sobom i upada se dalje u logičku grešku čitanja misli. Zapitajte se kakav je to odnos ako će vas neko odbaciti zbog toga što vi jeste? I da li je naša svrha da služimo tuđim željama ili da svoje biće kroz odnose unapredimo i dobijemo razmenu između nas i druge osobe? Na ovaj način mi se zapravo ne razvijamo, jer nikada ne dobijamo stvarnu povratnu informaciju iz realnosti, već živimo unutar svog sveta.
Strahujemo od narušavanja slike o sebi
Hoćemo da održimo status pravog prijatelja, dobre osobe, ostajemo sa svojim etiketama da smo fini, pažjivi, neko ko se ne zamera drugom. Često ljudi kažu šta će onda svet misliti? I kakav ću ja sebi biti? Ovde je problem da se odreknemo dela sebe da bismo se zauzeli za sebe. Osećamo se kao u tuđim cipelama. Međutim, ako dovoljno dugo budemo u tim tuđim cipelama, moći ćemo da ih oblikujemo prema svojoj nozi, odnosno, moći ćemo da zaista uvidimo sve dobre strane tog ponašanja i odustanemo od takvih apsolutističkih stavova prema sebi. Da, možemo biti fini i učtivi, ali proaktivni.
Spašavamo druge
Preuzimamo odgovornost za ponašanje ili osećanje drugog, pomerajući granice. Na ovaj način odnos zapravo stagnira.
Nećemo da budemo loše
Nije uvek prijatno da izrazimo ono što želimo, to sa sobom nosi izvesnu dozu neprijatnosti izlaganja, kao i mogućnost potencijalnog sukobljavanja, zbog čega mnogi biraju pasivno ponašanje.
Biti pasivan je legitiman životni izbor, ali budite svesni šta taj izbor nosi. Najčešće sputavajući sebe mi ne rastemo kao ličnosti, već naprotiv, odaljavamo se od sebe, od svog identiteta, pa nije neobično da ljudi koji ne izražavaju svoje potrebe i želje ka drugima i sebi, često imaju osećanje usamljenosti, doživljaj besmisla života i duboke identitetske krize. Nije neobično i da njihovo telo počne da se buni, obolevajući od različitih cisti, tumora, dijabetesa i slično. Često mi kažu ne znam ko sam više ni šta želim. Zato da biste izrasli u zdravu ličnost preuzmite odgovornost samo za svoje postupke i shvatite da nekada malo neprijatnosti dovodi do puno zadovoljstva i harmonije kasnije, kao i da izražavanje sebe počinje od malih svakodnevnih stvari.
Autor: Anđelija Simić
