Čovek je socijalno biće i čovek je biće čopora. Rođeni smo sa predispozicijom da se udružujemo, ostvarujemo bliskost i razmenjujemo psihičku energiju. Međutim to ponekada može biti otežano.
U današnjem društvu ljudi su skloni stalnom upoređivanju i odmeravanju. Socijalni pritisak je jak u smeru da budemo najbolji, da budemo najlepši, da uradimo nešto na najbolji mogući način. Čovek se posmatra samo u trenutku i samo kroz trenutno postignuće. To je potpuno pogrešna percepcija, ali je potrebno mnogo raditi na sebi i ostati mentalno jak da bismo izbegli pritiske i bili autentični.
Nekada se u društvu drugih osećamo kao da ne možemo ama baš ništa. Osećamo se na tom mestu kao stranac. Neko ko posmatra sebe sa strane. Izbegavamo da budemo u centru pažnje, a ako bismo birali, najradije bismo se zavukli u ćošak. Neke pozive izbegavamo, a najčešće nam je neprijatno da ostvarujemo komunikaciju i bliskost sa suprotnim polom. Kontakt očima možemo da ostvarimo, ali samo na kratko. Zadržavanje pogleda sa drugom osobom nam se čini kao nemoguća misija. Kao da će taj neko otkriti zapravo ko smo, a ono kako mislimo o sebi je najčešće veoma nisko samovrednovanje. Sve ovo ukazuje da imamo problema sa socijalnom anksioznošću. Ona utiče trajno na naš odnos sa ljudima, a posledično i sa samima osobom.
Početak pojavljivanja socijalne anksioznosti vezuje se za adolescentni period, kada socijalna svest i interakcija sa drugima dobija na većem značaju u životu osobe. Najčešće se prepoznaje po intenzivnim fiziološkim reakcijama i simptomima izbegavanja društvenih dešavanja ili izraženom stidljivošću. Paradoksalno izbegavanje ne doprinosi da se anksioznost trajno smanji ili reši, već samo trenutno. Na duže staze ovo zapravo ukazuje na jedan vid učvršćivanja problema, pa je stoga najteže razbiti taj začarani krug i istrpeti nelagodu u socijalnoj situaciji. Ali ko želi da mu bude bolje, mora biti spreman da bitku sa samim sobom.
Osnova socijalne anksioznosti je strah od procene drugih i neuspeh u dostizanju sopstvenih visokih standarda u socijalnom izvođenju (ponašanju). Socijalna anskioznost sadrži strah od mogućnosti da se bude osramoćen ili ponižen u situacijama u kojima je osoba izložena pogledima drugih ili kada obavlja neku radnju pred drugim ljudima. Ovaj strah je mnogo jači od normalne socijalne anksioznosti (treme) koju većina ljudi iskusi u socijalnim situacijama. Osoba strahuje da će reći ili uraditi nešto na osnovu čega će je drugi oceniti kao slabu, ludu, glupu ili na bilo koji drugi način negativno evaluirati.
Najuobičajeniji vid socijalne anksioznosti jeste strah od javnog nastupa i govora pred drugima, a može se javiti i kao strah od crvenjenja u javnosti, strah od toga da se osoba zagrcne ili prospe hranu dok jede u javnosti, strah od toga da je neko posmatra dok nešto radi, strah od korišćenja javnog toaleta, strah od potpisivanja dokumenata u prisustvu drugih, strah od polaganja ispita, strah od gledanja u oči i prilaska suprotnom polu, strah od bliskosti, strah od gužve.
Ponekad je socijalna anksioznost manje specifična i karakteriše je uopšten strah od bilo koje socijalne situacije ili situacije kada se osoba nalazi u grupi u kojoj pretpostavlja da će biti posmatrana ili ocenjivana, pa se tako ovo može proširiti na širok spektar socijalnih situacija (npr. započinjanje razgovora, učestvovanje u malim grupama, razgovor sa autoritetima, posećivanje zabava i sl) i onda možemo govoriti o generalizovanoj socijalnoj anksioznosti.
Centralna uverenja za razvoj i državanje socijalne anskioznosti su:
Moram se pokazati dobar (dobro uraditi) i obezbediti odobravanje i naklonost drugih (ego anskioznost). Moguće forme ovog uverenja su: Moram biti uspešan i kompetentan u onome što radim, ne smem napraviti grešku, ne smem se ponašati socijalno neadekvatno, ne smem dozvoliti da drugi primete koliko sam anksiozan, „nenormalan“ i manje vredan, ne smem imati nikakv simptom, moram biti smiren.
Ne smem doživeti ili iskusiti diskomfor (diskomfor anksioznost). Moguće forme ovog uverenja su: Ne mogu da podnesem kritiku, procenu ili psomatranje drugih ljudi, ne mogu da podnesem kada na mene ne obrate pažnju, Ne mogu da podnesem kada na mene obrate pažnju, ne smem doživeti neprijatnost u vidu emocionalnih stanja ili telesnih senzacija, lakše je izbeći nego se suočiti sa problemom i sl.
Naše emocije utiču na spoznaju sveta. Socijalno anksiozni ljudi žive u svetu koji kroje drugi ljudi za njih, jer se često čini da su zavisni od procene drugih. Procena drugih nije nevažna i može uticati na to kako ćemo biti prihvaćeni od strane grupe, ali kako mi zaista znamo procene drugih? Sa kolikom pouzdanošću znamo misli drugih ljudi? Važno je zasnivati mišljenje o sebi i odnosu sa drugima na osnovu onoga što je u realitetu i na osnovu toga kako se drugi zaista ponašaju prema nama.
Besmisleno je truditi se da udovoljimo drugim ljudima i podesimo se prema njihovim procena, kada niko do tih ljudi, ne može znati šta se dešava u njihovom umu. Drugi ljudi nas nekada prihvate iako nemamo savršen nastup ili se ne snađemo u nekoj situaciji. Neki nas ne prihvate iako smo se pošteno potrudili. Tuđe zadovoljstvo ne možemo niti treba da kupujemo. Jedino na koje možemo uticati je sopstveno.
Autor: Anđelija Simić
