U moru tehnika samopomoći, motivacionom govorništvu, ekspanziji i porastu broja life coach-eva, terapeuta i različitih vidova komercijalizacije i popularizacije svega onoga što zapravo spada pod okrilje psihologije, može nam se neretko desiti da pomalo i preteramo sa obasipanjem sebe novim informacijama i težnjom da sakupimo što više znanja.
Gladni boljeg života i ideje koju nam nude sve nove tehnika samorazvoja, u istovremenoj trci da ispunimo dnevnu „to do“ listu i budemo uzorni na svakom polju života dešava nam se da upadnemo u zamku prejake glasnoće svih prikupljenih informacija. Držimo se tehnika koje nam nude kako bismo bolje organizovali haotične živote. Uspostavili bar neku kontrolu nad njima, vrlo lako skliznemo u nekonsultovanje sebe i svog vrhovnog sopstva i vođstva, a to je osećaj. Tehnički smo dobro odradili. A suštinski nemamo takav i rezultat.
Onda se opredelimo za mišljenje da ipak određena tehnika ne funkcioniše u našem slučaju i nastavljamo da „lovimo“ novu, bolju, efikasniju koja će biti više delotvorna. I tako redom. A zapravo bez reda. U još veći haos. Dok ne pregorimo. Dok ne iscrpimo sve potencijalne samopomoći u vidu ponuđenih tehnika. Pali se crvena lampica. Sistem se pregrejava i mi naprosto ne znamo šta radimo pogrešno kada zapravo sve radimo da nam bude bolje i da bolje koordiniramo sopstvenim vremenom, da bolje raspolažemo svojim resursima.
Ljudski um je sklon da i jednostavne stvari učini komplikovanim, jer teško umu može biti da poveruje u lakoću kada nam je duboko ukorenjeno većinsko – kolektivno uverenje da se do svega željenog nekako dolazi na težak, naporan način.
Kako onda stvari mogu biti jednostavne? Kako umu doskočiti i pred njega baciti jednostavno rešenje i razrešenje čitave misterije?
Um bez konektovanja na emocije nije ništa drugo no tehnička naprava koja može organizovati život, no ostaviti nas bez bilo kakve lepote i smisla u svemu tome. Puko izvršavanje zadataka može biti i prilično zamarajuće i dosadno. Emocije su boje. Boje koje unosimo na sopstveno životno platno. Boje koje nas povezuju sa sobom, sa drugim ljudima i sa višim smislom, svrhom. Koliko je onda zapravo sjajna ideja povezati ove dve čarobne kategorije koje smo dobili na korišćenje, dozvoliti sebi prožimanje tehničke podrške i organizatorskog tima sa kreativnim timom koji raspolaže najkvalitetnijim bojama. Odluka i iz uma i iz osećaja. Nema više pukog obavljanja zadataka i ispunjavanja obaveza, možemo se u čitavom radu još i dobro osećati.
Prolazeći kroz učenje raznolikih tehnika samorazvoja i samopomoći koja je postala toliko neophodna savremenom čoveku, došla sam do jednog bitnog saznanja – Sve tehnike funkcionišu i ni jedna tehnika ne funkcioniše. Kako je to moguće? Suštinski različite tehnike skovane, ali sa potpuno istom namerom – da se osećamo bolje, da budemo prisutniji, produktivniji, kreativniji, efikasniji. Koliko smo mi spremni da u čitavo to tehničko polje zakoračimo i emocijama i budemo dovoljno iskreni prema sebi, toliko ćemo kolačića dobiti – benefita iz cele priče.
Kako ćemo znati da li nam u tome dobro ide?
Utišajte um, u nama ima još „onih“ koji govore i čiji glas treba čuti i uvažiti. Osećaj. Osećaj – boja će nam dati slikovitiji odgovor. To pripajanje Uma i Emocija kroz pitanje – Koja odluka mi donosi bolji osećaj? Kao da smo rekli: „ Dragi Ume, hvala Ti na tolikom opsegu odluka i različitim percepcijama koje mi nudiš, ali za konačnu odluku dozvolimo Emocijama da nas podrže, lakše je uz podršku zar ne?“. Izjava – Sve tehnike funkcionišu i ni jedna tehnika ne funkcioniše – doista može biti proverena.
Stavljenjem pred sebe tog suštinskog pitanja i to na dnevnom nivou – Koja odluka mi donosi bolji osećaj? – mi ne ostavljamo prostora da odabrana tehnika ne funkcioniše. Konsultovali smo sve delove sebe i uskladili se sa delanjem. Izostavljanjem pitanja – Koja odluka mi donosi bolji osećaj? – kao i odluka da plovimo kroz dan, a tako i kroz život ignorišući osećaj, već puko delovati iz uma – mi ostavljamo prostor za paljenje crvene lampice i pregrevanje našeg sistema, a samim tim dovodimo u pitanje i opstanak našeg emocionalnog Bića. Onda vrlo lako osvanemo sa idejom da neka tehnika ne radi i uskačemo u novu potragu ne shvatajući da od nas zavisi hoće li „lek“ biti delotvoran ili ne. Jer biti neće ako ga nismo popili već ga samo držimo pored uzglavlja.
Jednostavnost pitanja, uvažavanjem svog osećaja koji je dominantan u nama i poštovanje uma zvuči kao dobar plan. Stoga ne zanemarujmo svoje misli jer one nam pokazuju na šta smo fokusirani, ne zanemarujmo svoje emocije jer one su nam putokaz kretanja, potvrđuju da li smo na dobrom putu ili ne i ne zaboravimo da je život zamišljen da se živi, a ne preživljava.
Koja odluka vama donosi bolji osećaj?
Autor : Ana Milinković
