Nekada davno, u jednom budističkom kompleksu, monasi su napravili statuu Bude, poprilično veliku, u pitanju je bio zlatni Buda. Svakodnevno su je obilazili, ostavljali cveće na nju i oko nje, klanjali joj se, molili se i divili. Veličanstvena je bila.
Međutim, desilo se nešto što nikako nisu mogli da predvide. Naime, njihov kompleks bio je izložen opasnosti od strane nekakvih neprijateljskih trupa koje su tuda prolazile tokom svog ratničkog pohoda. Monasi su se uspaničili jer nikako nisu mogli ostaviti statuu velikog Bude na milost i nemilost vojnika, a nisu je mogli ni poneti sa sobom jer je bila ogromna.
Danima su razmišljali kako da je zaštite i šta da urade.
Jedan monah se dosetio da je ostave tu gde jeste, ali da je prekriju blatom. Tako će se stopiti sa okruženjem, neće upadati u oči pa je vojnici možda neće ni videti. Tako i uradiše, celu je prekriše blatom.
Nakon što su trupe u dolinu došle, kroz nju prošle ostavivši za sobom poprilično rasulo i konačno otišle, monasi se vratiše. Bili su tužni kada su videli šta je ostalo od njihovog doma, pa se setiše statue i otrčaše da vide da li je još tu. Obradovaše se kad videše da jeste, ali je preko nje bilo nabacano još mnogo zemlje i grana i blata i đubreta raznog. Brže-bolje, zavrnuše rukave, prionuše na posao i malo po malo – zlato je počelo da svetluca. Ispod naslaga i naslaga blata Buda je ponovo zasijao!
Naslage koje su se zalepile otpadale su i Buda se ukazivao u svoj svojoj veličanstvenoj i zlatnoj lepoti!
Monasi se nasmejaše i zaigraše od sreće jer zlatni Buda je tu – zlatni Buda je i dalje zlatan. Iako je bio prekriven blatom i đubretom, tu je. Ispod svega toga, on je tu. Trebalo ga je samo otkriti. Trebalo je skinuti sve to sa njega i dopustiti mu da [za]sija.
Tako i mi ljudi. Bivamo zatrpani raznoraznim otpadom i blatom koje, neretko, sami na sebe bacamo. Sijamo, a onda dozvolimo sebi da se ugasimo. Tako ugašeni bauljamo po [sopstvenom] mraku, udaramo glavom o zidove, saplićemo se, a ne palimo svetlo.
Skloni smo da više verujemo drugima nego sebi, pa bez promišljanja prihvatamo njihovo, a odbacujemo i negiramo svoje.
To njihovo može biti sve [i svašta] – mišljenje, uverenje, stav, način života, način gledanja na život, opredeljenja, dileme, vrednosti, njihovo blato… da, da. I njihovo blato. Ono naše gušimo, ne prihvatamo, osuđujemo, potcenjujemo, ne vrednujemo – našeg nas je sramota. Jer nije isto kao tuđe. Često mislimo da nismo dovoljno dobri, da nismo dovoljno sposobni ni da mislimo svojom glavom, ni da živimo svoj život. Dopuštamo da drugi misle umesto nas iako se sa tim suštinski ne slažemo. Trudimo se da se uskladimo s njima, a nismo usklađeni sami sa sobom. [U produžetku možete pročitati tekst Egzistencijalni vakuum.]
Gušimo najvažnije delove sebe, svoje potrebe i svoje emocije.
Ne dozvoljavamo sebi da dišemo jer su nas uverili da ako ispoljimo sebe, s nama nešto nije u redu. Ne možemo da se smejemo kad nam se smeje, ne smemo da plačemo kad nam se plače, zakopčavamo se u nekakve kravate i odela koja nas stežu, jurimo za onim što nam ne treba, težimo da postanemo i budemo ono što nismo, zadovoljavamo nezadovoljive kriterijume, sklanjamo se u stranu da slučajno nekome ne upadnemo u oči. Tako sklonjeni zaboravimo da postojimo. Zaboravimo na sva ona čudesa koja postoje i žive u nama.
“Kada sam došla na ovaj svet, znala sam jedino da volim i da se smejem.
Potom, kako sam odrastala, ljudi su mi govorili da prestanem da se smejem.
‘Shvati život ozbiljno’, govorili su, ‘ako želiš da napreduješ u ovom svetu’.
Zato sam prestala da se smejem.
Ljudi su mi govorili: ‘Pripazi koga voliš ako ne želiš da ti srce bude slomljeno.’
Zato sam prestala da volim.
Rekli su: ‘Nemoj tako blistavo da sijaš svetlošću svojom jer to privlači preveliku pažnju na tebe.’
Zato sam prestala da sijam.
I postala sam mala i uvela i umrla sam samo da bih kroz umiranje naučila da je u životu važno samo VOLETI i SMEJATI SE.”
[Anita Moorjani]
Eto, tako kaže Anita.
Ona kaže, a mi možemo da se zapitamo da li stvarno moramo da umremo da bismo naučili da živimo? Da li moramo da nestanemo da bismo naučili da budemo? Da li ćemo stvarno da dozvolimo raznim ,,trupama” koje nam marširaju kroz život da nam od tog života naprave pustopoljanu? Da li ćemo stvarno da prestanemo da se smejemo jer to, eto, nije baš najnormalnije, šta se stalno smeješ, šta ti je! Da li ćemo stvarno da prestanemo da volimo jer šta ima da voliš kad će i tako da te prevari? Da li ćemo stvarno da prestanemo da sijamo jer time zaslepljujemo one koji i pored oba zdrava oka ne vide jer ne žele ni da gledaju ni da vide.
[U produžetku možete pročitati Anitin tekst Vreme je sada.]
Da li stvarno moramo da uvenemo i umremo da bismo kroz umiranje naučili da je u životu važno samo voleti i smejati se, da je u životu važno sijati.
Jer baš kao i zlatni Buda, i mi smo tu.
Zaboravljeni od sebe samih, ali smo tu. Možda smo zatrpani naslagama blata, ali smo tu. Potrebno je samo da se potražimo, da zagrebemo malo po površini tih naslaga pa će da počnu da se raslojavaju i eto nas… Eto nas kako sijamo.
“Come on and shine,
shine like a star…
shining so bright
like the star that you are!
Shine into the future
spreading your light
wherever you are…”
[Aswad]
Autor : Anita Šipić
