“Svako jutro se budim i osećam emocionalni umor. Nekako se nateram da odem na posao, koji obavljam prilično rutinski. Žurim da dođem kući što pre, da bih ležao i gledao filmove. Znam da treba da se pokrenem, ali se osećam da ne mogu, ne mogu. Kada smognem snage, onda se osećam kao da nisam prisutan tu i da ne mogu da se povežem ni sa čim. Nisam tužan, jednostavno…kao da sam anesteziran“.
Ovim rečima opisuje svoje funkcionisanje jedan moj klijent. Obraćajući pažnju primetila sam da mnogi ljudi ovako provode svoj život. Na prvi pogled ovo zvuči kao neki oblik depresivnosti ili krize identiteta, dok malo bolje ne uronimo u biografske podatke. Ako je osoba imala prolongirani stresni period, na poslu, kod kuće, u emotivnoj vezi, bila u narcisitičkom odnosu, veoma je verovatno da je tada mobilisala snage i jednostavno je došlo do iscrpljivanja kako u fizičkom tako i u mentalnom smislu. U svakom slučaju, važno je napraviti razliku između emocionalnog umora i depresivnosti kako bismo dobili adekvatnu pomoć.
Emocionalni umor predstavlja psihološko stanje u kome osoba doživljava osećanja frustracije i doživljaje bespomoćnosti, beznadežnosti uz nisku motivaciju. Najčešći uzrok je veoma velika količina stresa, a može biti uvod ili posledica sindroma sagorevanja. Najčešći simptomi emocionalnog umora:
Pesimistično ili iritabilno raspoloženje
Pesimistično raspoloženje može biti praćeno anksioznošću, nervozom, uopšte reakcijom na manje stepene draži iz okoline. Ovo je vrlo često povezano sa snom, tj.njegovim manjkom. Osoba najčešće ima problema sa nesanicom, obično je problematično da se uspava, a vrlo često je prisutan i isprekidan san. S ozbirom da sam nedostatak sna dovodi do iritabilnosti, postojeće raspoloženje biva samo pojačano. Usled ovoga osoba je često besna, pri čemu ovaj bes više predstavlja poziv u pomoć, ali okolini upućen na neadekvatan način. Povodom ovoga, često se dešava da se i socijalni kontakti smanjuje, što posledično sve više dovodi do izolacije osobe i teškoće da povrati balans u raspoloženju.
Osećanje otuđenosti i nepovezanosti sa okolinom i sobom
Vrlo često osoba može imati osećaj da ne može da se poveže sa svojim osećanjima, kao da tu nema ništa, a prisutan je i doživljaj nepripadnosti ili posmatrača. U socijalnim situacijama se ispunjava samo socijalni skript, bez da zaista učestvujemo u njemu. Na primer, znamo da treba da se pojavimo na nečijem venčanju i znamo šta treba raditi, da se treba nekad i nasmejati, ali ne osećamo se kao da smo na tom mestu niti možemo da empatišemo sa bilo kakvim emocijama unutar sebe.
Amotivacijski sindrom
Osećamo manjak motivacije za bilo šta, nekada čak i jednostavne aktivnosti predstavljaju napor.
Doživljaj bezvrednosti i promašenosti
Osoba koja je emocionalno umorna vrlo često oseća da je sve ono što je radila uzaludno, da ništa novo ne može da isprodukuje i svoje postojanje joj deluje prilično mizerno. Česta su i poređenja sa drugim ljudima i njihovim postignućima, što dovodi do niskog samopouzdanja.
Problemi sa koncentracijom i pamćenjem
U stanju emocionalnog umora kognitivni i emocionalni kapaciteti su iscrpljeni, te su stoga i svi ostali procesi otežani. Zaboravljaju se svakodnevni događaji, gde smo bili, sa kim, šta smo radili do onih većih, poput obaveza.
Fizički umor
Naše fizičko telo je u dubokoj vezi sa psihičkim aparatom i sve promene u jednom telu utiču na ono što se dešava u drugom. Ukoliko ste na primer pravili novi plan vežbanja ili ishrane, očekujte da ćete osetiti i u vašem psihičkom, suptilnom telu promene. Isto tako dovoljno je da smo duže vremena bezvoljni i da naše fizičko telo počne na trpi, podložni smo infekcijama, stvaraju se čvorovi nagomilane energije (tumori), apetit, san i libido su nam poremećeni.
Zašto se ovo dešava?
Emocionalni umor se pre svega dešava kao uvod ili kao posledica sagorevanja i mobilisanja svih snaga našeg psihičkog i ifzičkog tela. Naša psiha, a i telo, iako izdržljivi, ipak imaju određene kapacitete i da bismo mogli nesmetano da funkcionišemo, ti kapaciteti se moraju obnavljati i mora se poštovati lična granica. Najčešće se sindrom sagorevanja dešava onda kada lične granice nisu poštovane: na primer u emocionalnim odnosima gde smo bili previše usmereni na partnera i samo na davanje, u poslu, gde smo zanemarivali sebe i život sveli samo na projekat ili na posao i postignuće uopšte. Usled disbalansa u onome što smo davali i primali dolazi do iscrpljenja.
Šta činiti?
Svaki simptom koji nam se dešava nešto poručuje. Emocionalni umor se ne javlja preko noći…On obično počinje polako, ali osoba negira simptome. ,,Mogu ja to“, ,,Ma nije mi ništa“, ,,Neću biti kmeza“, ,,Ovo je od promene vremena“ i slični izgovori kojima lažemo sami sebe da bismo nastavili život u matrici. Kada ne reagujemo na prvi signal, naše nesvesno će nam poslati neki drugi signal još jači, a ako ni na njega ne reagujemo, dobro će nas prodrmati nekim simptomom: iznenadnim i dramatičnim napadom panike, jakom prehladom ili nekom drugom bolešću, amotivacijskim sindromom…Nešto što više nećemo moći da ignorišemo i da konačno preduzmemo nešto za sebe.
Pre svega dobro je posavetovati se sa stručnjakom. Dok se to ne desi, napravite listu vaših potreba i želja. Počnite od najosnovnijih. Ako sada nemate želje, setite se đta ste nekada želeli. Da li bi nešto od toga sada došlo u obzir? Ako baš ništa ne ide, probajte da poslušate svoje telo. Šta mu treba? Zapitajte se iskreno. Odsecite toksične odnose, toksične osobe i toksične, samodestruktivne radnje iz vašeg života. Setite se šta dajete drugima, a šta dajete sebi? Počnite da pričate o svojim osećanjima. Čovek je biće razmene. Naučite da pričate o sebi. Ponekad deluje kao da ljudi izbegvajući sopstvene potrebe izbegavaju da se suoče zaista sa onim što žele i sa onim kakav je njihov život. Ipak hteli mi to ili ne, istina uvek nađe svoj put. Učinite taj put lakšim.
Autor : Anđelija Simić
