Kakva je komunikacija nove generacije, kako komuniciramo jedni s drugima?
Kafić na Dorćolu, moja druga kuća. Separe. I četiri mlade osobe. Sede jedni naspram drugih.
Šta rade? Gledaju u telefone. Svako u svoj. I tako sat vremena. Niko, naglašavam niko od njih četvoro nije progovorio sat vremena. To rade.
Šta ne rade? Ne rade ono zbog čega se ljudi, valjda, i sastaju po kafićima u grupama po četvoro. Ne smeju se. Ne komuniciraju. Ne druže se.
Eto kako komuniciramo jedni s drugima. Komuniciramo tako što ne komuniciramo.
Prva ja u velikoj meri koristim telefon, priznajem, i teško da mogu da zamislim dan bez istog.
Ali…
Telefon baš nikad ne može da mi zameni komunikaciju u lajvu, živu komunikaciju, osobu preko puta ili pored mene koju gledam u oči dok s njom razgovaram. Svaka čast i telefonima i vajberima i četovima ali živa komunikacija je živa komunikacija. Baš kao što čitanje knjiga online ne može i nikad neće moći da zameni pravo čitanje, uz okretanje stranica, specifičan miris istih i ushićenje koje postaje sve veće kako se približavam[o] kraju knjige. Sve ima svoju svrhu, jasno, ali neke stvari su prosto nezamenljive.
Primetila sam, posmatrajući svet oko sebe, da mi [više] ne znamo da komuniciramo jedni s drugima. Da li je to zato što kad nam je telefon u ruci, podrazumeva se da mi njemu dajemo komande a ne on nama – pa se to odražava i na naš razgovor s ljudima, ili zbog samoobmane da smo najpametniji, nisam sigurna. Sve u svemu, razgovor između dve osobe se svodi na pričanje jedne strane koja drugoj ne dozvoljava da progovori, i nezainteresovanost te druge strane da zapravo išta i kaže…ili čuje.
Dok jedan priča, drugi zeva, gleda na sat, kopa po šavovima farmerki i ne sluša. Jer što bi slušao kad i tako neće da čuje ništa što već, je l’ te, ne zna. Svima je sve dosadno, niko se ne usuđuje da kaže bilo šta o bilo čemu iole inspirativnom, pametnom i mudrom. Prepričavaju se nekakvi rijaliti programi, ne razmišlja se dok se govori, konstruktivnom kritičkom stavu niko nije sklon, tuđe mišljenje se osporava ili mu se bez premišljanja i promišljanja priklanja kako se ne bi iskakalo iz mase. Al’ to je neka druga tema…
Žoze Saramago je rekao jednu veliku istinu: „Mnogo se gubi ako se ne razgovara s ljudima.“ Niti smo mi najpametniji, niti su svi na ovom svetu glupi. Od svakoga s kim stupimo u komunikaciju, bilo koje vrste, možemo nešto da naučimo. Ali da bismo naučili, moramo da znamo da slušamo. A ni to ne znamo. Mnogo toga mi ne znamo…
Da ne znamo da slušamo, shvatila sam kad sam u jednom kafiću napravila mali eksperiment.
Naime, posmatrala sam ljude koji međusobno razgovaraju. I šta sam primetila? Niko sagovornika ne gleda u oči, onaj ko priča – priča o sebi i samo o sebi, sagovornik koji ćuti jedva čeka da ustane i ode, vrpolji se, sve mu nešto smeta, gleda na sat, gleda svuda osim u sagovornika koji govori, zeva, spava, prisutan je ali je odsutan, apsolutno je nezainteresovan da bude aktivan učesnik u razgovoru baš kao što je onaj koji govori apsolutno nezainteresovan da mu to dopusti. Niko nikog ne sluša. I to je poražavajuće.
Ako se osvrnem na sebe lično, ali i na sebe kao coach-a, izuzetno mi je važno da zaista slušam svoje sagovornike. Pomenula sam da niko svog sagovornika ne gleda u oči pa me ne čudi što svojim klijentima obavezno na prvoj sesiji moram da napomenem da ću ih tokom čitavog procesa i razgovora gledati u oči jer ih očima slušam. Desilo mi se par puta da sam izostavila to da kažem, pa sam primetila da im nije prijatno što ih sat i po vremena, koliko traje jedna sesija, gledam pravo u oči. Jednostavno, nisu navikli na tako nešto.
S različitim sagovornicima razmenjujem reči, mišljenja, stavove, ideje, nekada i dileme, probleme i sve drugo od čega jedan razgovor može da bude sačinjen. Različitih su godina, interesovanja, obrazovanja i materijalnog statusa. Svako od njih ima svoje priču, svoje emocije, svoje probleme, svoje sreće i tuge, svoje strahove, svako od njih živi sa svojim emocijama. Takvi su mi i klijenti. I od svih njih učim i svako od njih, ukoliko želi, možda može da nauči nešto od mene. Ne pravim razliku među njima jer su mi svi oni važni i vredni. Zato ih stvarno slušam kad govore.
“I slušajući, slušajući, saznam toliko mnogo stvari koje ne smeju da se govore…”, kako to kaže genijalni Paolo Sorentino u svojoj genijalnoj knjizi “Svi su u pravu”.
Ali da bismo čuli, moramo da znamo da slušamo. To je osnova kvalitetnog razgovora.
A šta je kvalitetan razgovor?
Kvalitetan razgovor podrazumeva međusobnu komunikaciju. Dijalog. Ukoliko samo jedna osoba govori, to nije dijalog. To je monolog. A za to nam nije potreban niko, a naročito nam nije potreban onaj ko nije zainteresovan da nas sluša…i čuje. Dovoljno nam je ogledalo. Stanemo ispred njega i siti se ispričamo sami sa sobom. A to pomaže. Znam. Praktikujem to često. To pomaže i kad nam je potrebno da sebe u nečemu podržimo i ohrabrimo. Bitno je da tom prilikom sebe gledamo u oči. Kao što je bitno da sagovornika gledamo u oči. To je ostvarivanje komunikacije, povezujemo se pogledima, očima, kao i rečima. Tada je komunikacija kompletna.
Kvalitetan razgovor podrazumeva aktivno slušanje. To znači da povremenim postavljanjem pitanja onome ko govori dajemo do znanja da ga pažljivo slušamo i da nas zanima to što nam priča. Samim tim, aktivno slušanje podrazumeva i eliminaciju svega onoga što sam gore pomenula – zevanja, odsutnog čupkanja končića s farmerki, gledanja levo i desno, odmeravanja, gledanja na sat, korišćenja telefona i slično.
Kvalitetan razgovor podrazumeva i nadovezivanje, što je takođe znak da mi u tom razgovoru zaista učestvujemo.
Poštovanje mišljenja našeg sagovornika, koje se ne poklapa s našim mišljenjem, izuzetno je bitno ukoliko ne želimo da se taj naš razgovor pretvori u politički duel. A znamo na šta liče politički dueli. Dakle, da bismo izbegli „politizaciju“ razgovora, moramo biti otvoreni za poštovanje onoga što se ne poklapa s našim mišljenjem ili načinom života. Nametanje stavova je besmislen posao. Može samo da nas iznervira a ni to ne želimo kada vodimo konstruktivan i kvalitetan razgovor.
Želimo da nešto naučimo a ne da se svađamo i međusobno ubeđujemo u šta verujemo ili ne verujemo. Jer broj devet dobijemo kad saberemo tri i šest, baš kao što broj devet dobijemo kad saberemo četiri i pet ili osam i jedan ili sedam i dva. Različita viđenja istih stvari i to je sve. Naše mišljenje je naše mišljenje, tuđe je tuđe. Ako je tuđe mišljenje drugačije od našeg, nije pogrešno. Samo je drugačije. Poštovanje tuđeg a nenametanje našeg po svaku cenu jeste odlika dobrog i kvalitetnog razgovora. Svako ima pravo da misli. Pa neka misli. Uostalom, ubeđivanje je samo po sebi bedno, zar ne…
Setite se kada ste poslednji put sa nekim vodili kvalitetan razgovor…setite se i da li ste nekome nekada, možda, zahvalili na jednom takvom razgovoru? Da li je, možda, vama neko zahvalio za isto to? Razmislite šta ste sve tada mogli da čujete i naučite, kakve vam je sve odgovore dao jedan takav razgovor, kakve vam je dileme razrešio. Setite se i nekog ključnog razgovora u vašem životu – sa kim ste tada razgovarali, o čemu ste razgovarali, kako je taj razgovor tačno uticao na vas, kako ste se tada osećali, šta ste rekli i šta ste čuli i kako je sve to promenilo vas i/ili vaš život? Setite se i shvatićete koliki je značaj kvalitetnih razgovora.
Svi smo mi jedni drugima učitelji.
Od svakoga nešto možemo da naučimo i svako od nas nešto može da nauči. Naučimo i nauče kako nešto treba ali i kako nešto [nikad] ne treba. Obučavanje [k]od mnogih učitelja nije uvek besplatno i lako, ali je dragoceno. I na tome bismo morali da budemo zahvalni.
Kada sledeći put budete razgovarali s nekim, obratite pažnju na način na koji govorite, na reči koje koristite, da li upotrebljavate poštapalice i ako ih upotrebljavate – koliko često to činite, da li pravite pauze i kolike su, da li u tim vašim rečima ima života ili su monotone i naporne kao hod kroz pustinju na plus sedamdeset stepeni, osluškujte sebe. Obratite pažnju i na ponašanje onih kojima se u konkretnoj situaciji obraćate, ali i na svoje ponašanje kada se vama neko obraća – da li stvarno slušate ili vam misli lelujaju.
Cela ova priča o značaju komunikacije ne znači da ćemo sve što čujemo zapamtiti, ne znači ni da moramo sve da zapamtimo, ali desiće se nekada, uglavnom onda kada najmanje očekujemo, da ćemo se setiti neke tamo devojke ili nekog tamo konobara koji su nam ispričali svoju priču, koji su nam rekli nešto za nas u tom trenutku možda nevažno, a što nam – u nekom budućem trenutku, može biti od izuzetne, čak i ključne koristi. Nekada nam može pomoći čak i neka obična reč dobačena na ulici od strane potpunog neznanca.
Zato je važno da pažljivo slušamo. Zato je važno da znamo da čujemo. Zato je važno da, kad izađemo u kafić u grupi od četvoro, ostavimo i zaboravimo telefone. Zato je važno da znamo da komuniciramo.
Autor : Anita Šipić
