Da li je vama potreban motiv ili razlog da biste jeli, voleli, plivali, smejali se? Zašto je onda potrebna motivacija za vežbanje? Zato što je naporno, umara nas i mučno je i zato što očekujemo rezultat (korist) od tog maltretmana za telo.
Vežbam već 25 godina svaki dan, vežbam od onog trenutka od kada sam prodisala.
Kao detetu obolelom od bronhijalne astme bilo mi je zabranjeno da se umaram. Čak nisam ni prisustvovala časovima fizičkog vaspitanja zbog prašine u sali. Najveća želja mi je bila da mogu kao i ostala deca da se igram, trčim, padam, preskačem lastiš, ograde, kozlić u fiskulturnoj sali. Sve do polaska u srednju Medicinsku školu nisam aktivno vežbala osim leti kada moj moderni deda dođe sa svetskim alternativnim znanjima istoka pa mi pokazuje razne veštine, između ostalih i joga praksu, koju sam sa njim započela. (Nešto više o lebdećem sistemu vežbanja, pročitajte ovde.)
Na prvom času fizičkog vaspitanja moje opravdanje za nevežbanje nastavnica ne priznaje i stavlja me u red sa ostalim devojčicama da trčimo 12 minuta, bilo je to kao trenutna smrt, svakog minuta sam umirala, plakala i mislila da ne mogu više da dišem, ali ona je iza mene nastavila da trči. Završava se sve i ja padam na travu u parku i plačem i ne mogu stati, a onda se smejem i plačem. Čas se završio, ležala sam neko vreme na travi osećajući kako mi se mišići rađaju, kosti dišu, pluća cvetaju, obrazi se pune krvlju, sve u meni oživljava.
,,Bravo mala, vidimo se sledeći čas“ – rekla je nastavnica Kornelija. I otišla tako skromno kao da upravo nije promenila pravac kretanja zemaljske kugle, moj život, mene kao žrtvu surove bolesti. Hm, jednostavno ti ljudi tako se pojavljuju u našim životima – bez najave i tako i odlaze. Od tog dana magija koja se desila u mom telu i dalje traje, i dalje me fasciniraju svakodnevni uvidi koje dobijam nakon svakog razgovora provedenog sa svojim mišićima, kostima, organima.
Ali nije svakom detetu uskraćeno da vežba pa da želi ono što ne može da dobije niti je to razlog koji nekoga probudi da vežba.
To je samo bila moja priča koja me je okrenula da pristupim vežbanju sa iskrenom ljubavlju, a kasnije i živim od vežbanja. (Nešto više o lebdećem sistemu vežbanja kao sastavnom delu u životu deteta, pročitajte ovde.)
Kada ste gladni vi jednostavno jedete, niko ne razmišlja dok jede da mu je cilj da bude sit. Kada oseti da je dovoljno uneo u svoj organizam hrane, prestaje sa obrokom.
Zašto dajem komparaciju sa jelom?
Jer se isto ponašamo ako smo u modelu gladi prema hrani, prema vežbanju, kupovini kao i intelektualnom radu. Hranimo sebe i iscrpljujemo ili zasipamo nepotrebnim informacijama kao i krpicama da bi postigli cilj a cilj je uvek da se osećamo bolje, srećnije, lepše, privlačnije, pametnije i na kraju bogatije.
Zamisli da nemaš cilj, niti očekuješ rezultate od sebe, radiš samo ono što voliš? Znate li koliko malo ljudi znaju šta zaista vole? Jer su se zatrpali onim što ne vole. A ko može osetiti miris cveća na deponiji?
Vratimo se na vežbanje!
Za sve gde uložimo nekakav trud mi očekujemo da vidimo rezultat ili da imamo neku dobit u vidu nagrade.
Da li te je neko nagrađuje što doručkuješ ili ručaš? Hm, razmisli?
Šta je sa svim hranljivim supstancama koje putem hrane daruješ svom telu, a ono tebi funkcionalan život? Ipak dobiješ nagradu, ali se ona podrazumeva pa je ne vidiš. Upravo je tako i sa vežbanjem. Međutim ako sve vreme unosiš lošu hranu dobićeš umoran i toksičan organizam kao i kod vežbanja ako telo mučiš, ne komuniciraš sa njim, dobijaš umorno telo. Niko nas nikad nije učio kako da se krećemo sa svojim telom, kada se savijemo ka napred da li nam je neko rekao – e sada komuniciraj sa svakim svojim pršljenom i diskovima između, oseti ih kako kao harmonika stvaraju harmonične zvuke u tvojim leđima. Ili kada se istežeš sa strane(bočno) da li primećujete kako vaš međurebarni prostor vodi na izlet vašu slezinu ili jetru.
Mogla bih ovako pisati dugo jer moje telo i ja imamo dosta sati razgovora i dosta priča.
Što si više u kontaktu sa svojim telom to u svakodnevnom razgovoru sa ljudima prestaješ slušati samo njihove reči i rečenice već obraćaš pažnju i komuniciraš sa njihovom posturom tela. Ne pričam sada o govoru tela, to danas svaki menadzer zna naučiti, ovde pričam o suptilnim pokretima mišića, zglobova, kože koja zna komunicirati nezavisno od našeg intelekta, daleko stvarnije.
Kada znate vežbati tako da komunicirate sa telom onda vaše telo zna vas zastupati. Ono emituje zadovoljstvo, sve u telu protiče kao kroz planinsku svežinu reke, vi lagano hodite kroz život i ne saplićete se a ako se i desi da padnete to učinite vrlo spretno tako da vas i vaše telo to ne boli.
Kakav je bi današnji dan? Da li bi mogli da odvojite nekoliko trenutaka i da ga bez reči opišete samo pokretima?
Znam, zbunjujuće je, ali tek smo počeli.
Sjajan tekst o uverenju pronađite na sledećem linku.
Autor : Ana Ninković
