Da li smo dobro? I da li znamo da osvestimo momenat kada iz sopstvenog centra gde smo suštinski dobro, skliznemo u rutinu, kolotečinu, tuđe ciljeve, planove i naprosto počnemo da živimo nešto što nije naše, što nije naš život?
Od podjednake važnosti je kako samo osvešćivanje da nam je dobro u sebi, sa sobom tako i momenat kada više nije tako.
Neretko se događa da tokom tog momenta sklizavanja iz sebe uopšte toga nismo ni svesni jer često obitavamo u prošlim ili budućim slikama, a ne u sadašnjem momentu.
To nosi rizik neopažanja trenutka kada smo prestali da se osećamo dobro bilo na poslu, u vezi, kod kuće ili jednostavno u sopstvenom telu.
Stihijski plovimo iz jednog dana u drugi, iz ponedeljka u petak bez onog svesnog udaha i promatranja kako se zapravo osećamo i da li smo i dalje u skladu sa sopstvenim životom i njegovim tokom. Zastanimo na tren.
Jednostavnost nam nudi mnogo više rešenja no što možemo i da zamislimo.
Zaustavimo se na tren i izvršimo mali osvrt na svoje unutrašnje biće, na to kako se osećamo u sadašnjem trenutku, da li smo u tom centru ljubavi sa sobom ili smo pak odlutali u neke druge sfere i udaljili se od sebe.
Trenutak zaustavljanja svakoga dana je toliko lekovit i toliko blagotvoran.
Time sebi izjavljujemo da smo sami sebi važni i da nam je bitno kako se osećamo, da smo tu za sebe i da smo uvek spremni da oslušnemo svoje Biće i njegove potrebe. Kako vreme prolazi i proces rada na kontaktu sa sobom biva sve dublji, tako postajem sve bliža stanovištu da su doista i istinski svi odgovori koji su nam potrebni u nama.
Savremeni čovek je toliko usmeren na spoljno delanje, na potragu za rešenjima izvan sebe, na traženju saveta od drugih ili ličnih odgovora kod različitih terapeuta.
I to može imati svoje benefite, ali samo onda kada nam druga strana zapravo služi da saslušamo sami sebe. Kada imamo u svom okruženju nekoga ko je spreman potpuno otvoreno da bude prisutan dok mi govorimo. Jedino tako dobijamo priliku da čujemo sopstvene misli koje žele izaći van.
Ali isto to možemo postići i bez prisustva druge osobe.
Rad na sebi je rad sa sobom. Rad na sebi je lično i doživljajno iskustvo koje se odigrava unutar same osobe.
Trenutak kada odlučite da zastanete u danu i odvojite samo par minuta za sebe kako biste dozvolili to suštinsko povezivanje sa svojim telom. Sa svojim emocijama koje se i te kako preko tela ispoljavaju, sa svojim sopstvom, je trenutak kada se zaista sve može promeniti. O tome kako ukloniti emocionalne blokade, pročitajte ovde.
Ne postoji lepši i puniji osećaj koji vam može podariti toliko zadovoljstva kao osećaj povezanosti sa sobom, osećaj jedinstva.
Kada snažno osvestimo prisutnost u fizičkom telu, otkucaj sopstvenog srca koje neprestano radi za nas, tada se za nas otvara jedna potpuno nova dimenzija, dimenzija naših suštinskih potreba.
U biti svakog čoveka je suštinska potreba upravo da bude dobro, da se dobro oseća. (Pročitajte tekst ,,Briga kao energetski odliv‘‘)
Sve što ljudi čine, čine iz namere da im bude dobro. Samo što nisu uvek ta činjenja u skladu sa početnom namerom bilo iz neznanja bilo iz ponavljanja naučenih matrica pa neretko čovek skrene sa puta i zapravo čini sve suprotno od onoga što mu donosi boljitak i što ga vraća sebi. Namera jeste važna i kao što sam i napomenula u svima nama je ista. Želimo da se osećamo dobro, ali je isto tako važno da ne pokušavamo sve odgovore da dobijemo samo iz uma.
Postoji neko ko je daleko stariji i mudriji. Postoji neko ko poseduje znatno veće znanje koje uvek možemo konsultovati kada su nam potrebni odgovori, a to je naša Duša.
(Nešto više o hrani za dušu, pročitajte ovde.)
Naša Duša je izvorište mudrosti i nosi duboke kodove svega onoga što je doista najbolje za nas. Što nas vodi sebi, vraća kući i čini da se osećamo dobro sami sa sobom.
Naša Duša nam isto tako daje signale i kada se ne osećamo dobro i kada smo se možda udaljili od puta ka sebi. Ili pak krenuli u suprotnom smeru, a da toga umom nismo ni svesni.
Ona nam uvek vrlo jasno poručuje gde smo, kako smo, ali i gde možemo biti.
Zato je najprirodnije upravo njoj se obratiti za svaku nedoumicu ili pitanje koje nam se javlja. Vrlo rado će nam poslati odgovor kroz osećaje. Da bismo uopšte bili u stanju da čujemo šta nam Duša ima za poručiti najpre je potrebno da usporimo i zastanemo na tren. Da joj damo priliku da nam se obrati i mogućnost sebi da te poruke i čujemo. Nije teško. Naprotiv. Izuzetno je jednostavno jer je potpuno prirodno osluškivati sebe.
To što možda do sada nismo probali ili su pak u procesu odrastanja zaboravili da nam na to ukažu, ne znači da je komplikovano za savladati i da je potrebno neko posebno učenje. Dovoljno je samo zastati i pitati sebe kako se osećamo. Usmeriti ogledalo ka unutra i otvoriti se za bilo kakav odgovor.
Jesmo li dobro ili se osećamo da smo od toga suviše daleko?
Čak i kada nam se čini da se nalazimo u onoj kategoriji koja je potpuno suprotna od „dobro sam“ , možemo i tada biti dobro.
Ali kako reći: „Dobro sam kada nisam“?
„Kako biti dobro kada se tako ne osećam“?
Sama spoznaja da niste u centru i da se možda trenutno ne osećate onako kako biste želeli je već dobra osnova.
Znanje nosi mogućnost da stvari i promenite.
Ako nismo ni svesni da smo izvan centra i ako potiskujemo u naše nesvesno da nas nešto u našem životu žulja vrlo je verovatno da ćemo kad tad i to osvestiti. Ali uz brojne otežavajuće okolnosti i propratne stvari kada se već dogodi bolest u fizičkom telu. Ili pak usled tolike emocionalne i psihičke iscrpljenosti i osećaja istrošenosti padnemo u postelju i prestanemo da imamo volje za bilo šta.
Obično se dešava da se tek tada zapitamo šta se to sa nama događa. Obično biva da tek tada postanemo svesni da nešto nije funkcionisalo kako treba i da smo se udaljili od sebe.
Tada opet krenemo iz uma da prebiramo po mislima kada je sve počelo uz po koju krivnju okolnosti, drugih ljudi ili sebe. I opet se iznova udaljavamo i gubimo priliku da dobijemo prave odgovore.
Biti svestan da stvari nisu onakve kako smo ih mi zamislili, biti svestan da smo krenuli u smeru udaljavanja od sebe, a ne približavanja sebi je trenutak fenomenalne promene.
To je dobar trenutak. Trenutak kada bi zapravo trebalo osetiti zahvalanost jer smo već gledanjem u sopstveno ogledalo unutrašnjosti dobili početni odgovor naše Duše. Već se možemo osetiti bolje. Bar znamo da nismo na pravom putu.
Srušili smo zablude. Dobar trenutak za promenu pravca.
Poput automobila koji je skrenuo sa puta. Najpre moramo znati da to nije put koji nas vodi do cilja, a potom usporiti auto i okrenuti ga kako bi se vratio u željeni smer.
Ni oko narednog koraka se ne brinite. Tu je vaš najmudriji savetnik koji vam uvek čuva leđa. Prihvatanjem stanja u kojem se nalazimo, prihvatanjem sebe i situacije mi smo našoj Duši šapnuli – „Izvoli, slušam te. Reci mi kako dalje, kako da ti se približim.“
Na nama je jedino da pratimo i slušamo. Po osećajima kojima se javljaju znaćete sve odgovore. Ne negirajte ih umom, ne sabotirajte poruke sopstvene Duše logikom, matricama i naučenim stvarima. Budite samo u tišini u sebi, par minuta. Sretnite se sa sobom. Svaka emocija je ljudska, svaka emocija je tu sa određenim razlogom, svaka emocija je obraćanje naše Duše nama i to je dobro.
Dobro je i kada nije jer trenutna neprijatnost ili bolna emocija je alarm da zastanemo i posavetujemo se sa sobom. (Više o savetima, pročitajte ovde.)
Da oslušnemo svoju bit.
Život nije koncentrisanost u jednoj tački i ako se ne osećamo dobro u jednom segmentu našeg života to ne mora biti razlog da u drugim sferama ne osvestimo radost i zahvalnost. Možda ne volimo posao koji radimo, ali zastanimo i osvrnimo se na ono što u našem životu volimo, što nas raduje, čini živima.
Taj osećaj uhvatimo. Taj život u osećaju udahnimo i potom zapitajmo svoju Dušu šta još možemo učiniti da se osećamo dobro.
Ako ne možete da pronađete ni jedan segment života koji vas ispunjava ili raduje, ako mislite da vas ni ljubav, ni posao, ni zdravlje, ni novac ne služe, tada ste dobili još jači poziv iznutra da se zaustavite pred sobom. Da prihvatite svako svoje osećanje jer samim prihvatanjem i osvešćivanjem da niste dobro. Već ćete biti korak ispred. Korak po korak.
Duboko udahnite punim plućima. Otvorite svoje srce i recite danas sebi:
„Dobro sam i kada nisam dobro!“
Neka to bude vaša spremnost. Poruka sebi i vraćanje suštinskoj nameri svakog Bića. A to je da budemo dobro.
Život je predivna plovidba kroz raznovrsna iskustva i zavolećemo svako svoje iskustvo onda kada izaberemo da naš jedni kompas bude upravo naša Duša!
Autor : Ana Milinković
