„Ej, nemoj više da mi radiš ove seanse, neću da ponovimo kao što si rekla. J… te jedva sam popušila dve cigare danas, sve mi nešto smrdelo i bilo mi muka.“ Umirem od smeha i kažem joj da je dobrodošla kad stvarno bude želela da prestane sa pušenjem.
Zaista u životu za bilo koju vrstu promene neophodan preduslov je postojanje prave, iskrene želje. Ona želja koja dolazi iz središta srca, iz centra duše, iz vrtloga unutašnjeg univerzuma, ona pokreće sve i pravi promenu bilo da sami to uspemo da pokrenemo, bilo da nam neko pomogne sa tim.
Recimo, na prvom mestu pušenje, pošto smo ga već pomenuli. Ako ti uživaš u toj cigareti, od momenta kad kresneš upaljač, uvlačenju svakog dima dok sa drugaricama ispijaš produženi espreso u omiljenom kafiću, ako ti dolazi kao nagrada posle višesatnog sređivanja stana ili napornog umnog angažovanja oko nekog projekta, ako ide uz pivo u baru i S.A.R.S. u izvođenju benda iz Aranđelovca…ali ti znaš da je pušenje sve manje društveno prihvatljivo, znaš da će ti tata opet svaku izbrojati kad odeš u goste, ako ćeš biti roditelj da ne pominjemo, još gore ako jesi pa deci daješ loš primer.
Taj slučaj želje ne dolazi u obzir, ne možeš postati nepušač već samo pušač koji se kontroliše. Tek kada tvoja želja postane TVOJA a ne želja drugih za tebe onda „Erik postaje Bananamen“. Poželiš da više ne unosiš u sebe taj otrov, poželiš da ti ne smrde ni stvari, ni ruke, ni kosa. Poželiš da si oslobođen stresa stvorenog mislima „da li sam poneo cigare, da li ih imam za ujutru, da li sada radi ona trafika???“ Poželiš da si sam svoj gazda ne da tobom upravlja smotuljak duvana. Tada se radi na sebi. Tada uspeva i samokontrola i seansa hipnoterapije.
Želiš da smršaš. Zbog čega? Zbog nametnutih ideala u svim medijima, zbog suknje šivene za plastičnu lutku a ne za stvarnu osobu, zbog simpatije koja ti je rekla da si se malo ubucila. Da li se osećaš teško, da li osećaš da to nije tvoje telo i da bi sa minusom kilograma bila zdravija i poletnija ili uživaš u svojim oblinama i u tom osećaju kad sedneš i utoneš u sopstvenu mekoću-slatkoću? Od toga zavisi da li će ti hipnoterapija pomoći.
Za neverovati zaista ali ne želi svako ni iz depresije da se izvuče. Nisi depresivan, nisi anksiozan – znači da si psihički stabilan, uračunljiv, znači da si ok. Eeee, a šta je sa ok ljudima? Oni snose odgovornost za svoj život, na njih može da se računa, na Okej može da se osloni. Ne žele svi da budu Okej. Neko prosto uživa u ulozi žrtve i zoni komfora koju ta vrsta uloge pruža.
Postoji jedna seansa koju bih radila svima bez izuzetka, kao početak terapije, kao obavezan start – ljubav prema sebi. Mislim da je ona mnogima potrebna a da toga nisu ni svesni. Znam toliko sjajnih ljudi, uspešnih, rekao bi čovek, u svemu što dotaknu, a da ipak ne vole sebe dovoljno. Kad se vratiš sebi i zavoliš se onako pravo, bezuslovno, sve će ti se želje iskristalisati. Kad znaš ko si i još voliš tog lika onda znaš i kojim putem treba da ideš i šta usput treba da promeniš.
Shvati šta želiš. Napravi promenu!
Autor: Mila Gavrilović
