Dosadno mi je.
Jedna od najpogubnijih rečenica koju možemo da izgovorimo.
Zašto?
Pre izvesnog vremena sam se našla u jednom stanu i zatekla sledeću scenu: ogroman TV, neki rijaliti na nekom kanalu i lepa, mlada osoba zakucana za dvosed. Naizmenično gleda to što grmi sa rijaliti kanala i telefon. Pozdravimo se, upoznamo, i ja, radoznala kakva jesam, krećem s pitanjima. To je, otprilike, izgledalo ovako:
– Ne moraš da mi odgovoriš, ovo te ja pitam onako, iz radoznalosti…šta tačno gledaš u tom rijalitiju?
– [bezvoljan smeh] Paaaa, neeee znam…haha. Gledam ove budale, ovaj kreten ostavio ženu zbog ove ludače, zanimljivo mi to.
– Okej. Opet ne moraš da mi odgovoriš, ali mene opet zanima – a šta ti je tačno zanimljivo?
– Pa ne znaaaam, bila sam prehlađena pa nisam išla u školu a sad sam i na raspustu pa nemam šta da radim, ubijam vreme.
Tu napravim pauzu s pitanjima i istovremeno se i zamislim i zaprepastim: mlada osoba za koju se nekoliko minuta kasnije ispostavilo da ima petnaest i „za nekoliko dana punim šesnaest” godina, ubija vreme. Ona ubija vreme. Jezivo. Imajući u vidu na koji je način izabrala da ga ubija, daću sama sebi slobodu da kažem da ga čak ni ne ubija – masakrira ga. Tužno, pretužno.
Osim što ubija vreme, ona nema ni šta da radi. Pa nastavim dalje:
– Kako je moguće da nemaš šta da radiš u 21. veku? Da me ne shvatiš pogrešno, samo sam radoznala…al’ to sam ti već rekla. – [bezvoljni smeh, opet]
I tišina.
Ja sam se u tom trenutku okrenula onome zbog čega sam tu došla, a ona je nastavila da nema šta da radi i da ubija vreme.
Danima sam bila pod utiskom. Danima. I vrlo ozbiljno razmišljala na tu temu. Setila sam se i sebe kad sam bila u njenim godinama…mi od silnog druženja nismo ni imali vremena za dosadu. Al’ i druženje na stranu – ne mogu da se setim da sam ikada u životu rekla da mi je dosadno i da nemam šta da radim. Ne mogu da se setim jer to stvarno nikad i nisam rekla. No, dobro…to sam ja. A da se ne bih ovde bavila [samo] sobom, da vidimo šta je na ovu temu rekao Viktor Frankl, austrijski neurolog i psihijatar, osnivač logoterapije odnosno grane egzistencijalne analize koja se zasniva na lečenju smislom i čovek koji je preživeo čak četiri koncentraciona logora. Naime, u knjizi „Zašto se niste ubili”, napisanoj za devet dana, nakon preživljenih logora, on stanje dosade naziva egzistencijalnim vakuumom i kaže ovako:
“Egzistencijalni vakuum ili, jednostavnije rečeno, besmislenost življenja, široko je rasprostranjena pojava dvadesetog veka. […]
Egzistencijalni vakuum se doživljava kao stanje dosade. […] Dosada danas stvara i psihijatrima zadaje više problema nego bolovi. Ti problemi postaju sve značajniji, jer sve veća automatizacija dovodi do povećanja dokolice. Nevolja je u tome što mnogi radni ljudi ne znaju i neće znati kako da upotrebe svoje produženo slobodno vreme.”
I nastavlja Frankl dalje:
“Uzmimo, na primer, nedeljnu neurozu: ljudi su potišteni jer u nedelju postaju svesni besmislenosti svog života, koju inače potiskuju obavezama tokom radne nedelje.”
U nastavku navodi i do čega sve egzistencijalni vakuum dovodi:
,,Ne mali broj samoubistava se može objasniti upravo egzistencijalnim vakuumom. Rasprostranjene pojave alkoholizma i mladalačke delikvencije se, takođe, ne bi mogle razumeti bez uzimanja u obzir egzistencijalnog vakuuma. Isto važi i za krize penzionera i starijih ljudi.”
…a navodi i različite maske iza kojih se egzistencijalni vakuum, odnosno dosada, krije:
,,Ponekad se frustrirana volja za smislom kompenzuje voljom za moći, i to u svom najprimitivnijem obliku, tj. težnjom za novcem. U drugim slučajevima, mesto frustrirane volje za smislom zauzima volja za uživanjem, pa se tako egzistencijalna frustracija često rešava seksualnom kompenzacijom.”
Imajmo u vidu da je knjiga napisana 1946. godine. Danas, stanje je još alarmantnije. Tek danas ljudi ne znaju šta bi sami sa sobom radili. Pošto živimo u 2019. godini, nameće se vrlo jednostavno pitanje: kako je moguće da nam je dosadno? Kako?
Odgovor je, doduše, komplikovan[iji].
Ili ga uopšte nema.
Srž čitave problematike je u nemanju sadržaja. Kako Frankl kaže, ljudi se tokom radne nedelje „dave“ u nekakvim obavezama kako bi sve to podsećalo na neki smisao. Bave se poslovima koje vole – što je retkost, ili ne vole – što je češći slučaj, pa se ne može ni reći da se njima zapravo bave – pre će biti da ih skidaju s vrata. Te nevoljene poslove. Broje dane od „Oooo bože, ponedeljak!“ do „Petak, konačno!“ U pauzama, je l’ te, ubijaju vreme i nemaju šta da rade. Stignu, doduše, da gledaju rijaliti. Da se opuste nakon još jednog groznog ponedeljka dok čekaju da dođe još jedan petak, konačno.
Pa je l’ to smisao života?
Ovde sam navela primer mlade osobe koja ne zna šta će sa sobom, ali ima mnogo takvih, previše čak. I mladih i stari[ji]h. I to je, usudiću se da kažem, tragično. Poražavajuće. A takvo je iz jednog jednostavnog razloga: živimo u 21. veku, u 2019. godini, u vremenu kada nam je sve dostupnije nego što je ikada bilo. Kao švedski sto bez kraja. Možemo da jedemo razne đakonije, ali ne…mi biramo da jedemo najgori junk food kojim spaljujemo sopstveno zdravlje. Biramo da ubijamo vreme i to tako što opet biramo da ga ubijamo gledanjem nekakvih kreatura u programima koji baš zato i postoje – da nam spale svaku zdravu vijugu, svaku ćeliju, da nam spale svaku volju za životom. Mi to, ljudi moji, svesno biramo.
A nisam sigurna u kojoj smo meri svesni šta na taj način sami sebi radimo.
Zato je važno da imamo neki sadržaj, da smo knjiga u kojoj nešto piše. Jer kakva je to knjiga bez slova…osim što je prazna. Ako smo prazni, ako u nama nema interesovanja za nešto, za bilo šta, ako dišemo a ne znamo zašto, propuštamo život. Traćimo sebe. Zanemarujemo sopstvene mogućnosti, ne vidimo šanse sa kojima se susrećemo na dnevnom nivou, propuštamo razna čuda koja sasvim sigurno postoje. Ako smo prazni, upadamo u egzistencijalni vakuum o kom Viktor Frankl govori. Ako smo prazni, dolazimo u situaciju da ubijamo vreme ne shvatajući pritom da ubijajući vreme ubijamo sebe.
Mislimo o tome.
Jer važno je.
„Dosada je koncept koji ne razumem.“
– Christian Louboutin
Autor : Anita Šipić
