Poslednjih par meseci javlja mi se mnogo ljudi za pomoć. Svi imaju sjajan sklop osobina i nekako sam prijatno iznenađena koliko ima plemenitih ljudi oko nas u ovom svetu u kome su se malo one prave, istinske, humane vrednosti zagubile. Međutim, ti ljudi su svima dobri, sem sebi. Biti dobar čovek, biti uvek fer, biti uvek na usluzi drugima je ono što je imperativno uverenje po kojima ovi ljudi idu, a onaj tužni pogled kada ne mogu da ispune nečiju želju, zahtev ili kapric, u njima izaziva ogroman osećaj krivice koji ne mogu da izdrže i onda odlučuju „ma hajde još ovaj put“, „nek ide život“ i slušaju sve druge, a ne sebe.
Slažem se treba činiti dobro, ali i to dobro ima svoje granice. Svako uverenje i stav o životu. Može biti i dobar po nas, ali isto tako i poguban. Zavisi do koje granice idemo i da li zanemarujemo sebe.
Otkrivajući život ovih ljudi saznajem često da su tokom odrastanja bili primorani različitim roditeljskim, najčešće kritičkim porukama, da budu neko drugi, odnosno, da njihov način ponašanja, razmišljanja, osećanja nije dobar, već da je uvek neko drugi u pravu. Ili, vrlo često su bili u centru sukoba između roditelja, pa su izigravali „ličnog psihologa” nekome od roditelja. Neki od njih su „hodali kao po jajima” kada se obraćaju roditeljima, jer su se osećali odgovornim. Ima i onih koji su učeni da treba uvek da budu na usluzi drugima i pomoći, jer su imali primere svojih roditelja koji su bili veoma humanistički nastrojeni i nisu imali adekvatne granice ka svetu.
Kada se kaže ljubav prema sebi obično se pomisli na sebičnost. Prva asocijacija su nam ljudi koji su previše samouvereni, narcisoidni, koji uvek misle samo o sebi i svojim potrebama, koji su arogantni i spremni da pređu preko drugih zarad svojih ciljeva. Najčešće ljubav prema sebi ima negativno značenje sa mnoštvom negativnih epiteta.
S druge strane, kada vidimo da je neko previše potčinjen, podložan manipulaciji, gledajući sa strane lako možemo da primetimo da neko ne voli dovoljno sebe i onda kažemo nešto u stilu da taj neko mora poštovati sebe više i da mu se to dešava jer ne voli sebe.
Istina je zapravo da ljudi koji se prikazuju narcisoidno, kao i oni koji se prikazuju submisivno i ispunjavaju tuđe zahteve, su dve strane iste medalje. Narcisoidni ljudi suprotno uverenju zapravo ne vole sebe i njihov narcizam. Ta ogromna arogancija koju prikazuju je zapravo maska, jer nezdravi narcizam nije baziran na samopouzdanju, već na nedostatku istog. Frojd je prvi pisao o narcizmu. Još na početku svoje karijere je tu pojavu je imenovao prema mitološkom junaku Narcisu koji je bio zaljubljen u sebe. Međutim, on ga je u psiholigiju uveo u prenesenom značenju, jer u psihologiji on zapravo ima jedno sasvim suprotno značenje i simboliku. Ljudi koji se prikazuju preterano samopouzdanima i oni kojima se nekada divimo, zapravo sve vreme pokušavaju da ispune svoju unutrašnju prazninu i da steknu validaciju. Razmislite ako nešto stalno jurite i tragate za tim, tragate za potvrdom, da li vi to zaista i imate?
Šta jeste ljubav prema sebi?
Voleti sebe znači pre svega biti realističan prema sebi, osvestiti sebe i kao takvog se prihvatiti, sa svim ograničenjima i svim prednostima i snagama koje možete da izložite svetu oko sebe. Prihvatanje sebe znači da prihvatamo da svi jednako vredimo, da nismo na nekakvoj ljudskoj berzi, gde neko ima nižu ili višu cenu. Naše shvatanje vrednosti mešamo često sa socijalnim ulogama. Naime neko ko ima višu socijalnu ulogu od nas ili poziciju u društvu najčešće i više vredi, što je apsolutni „nonsense”. Taj neko može da ima više ovlašćenja u odnosu na nas ili više društvene moći, ali jednako smo oboje ljudi i samo to i ništa više. Jednako radimo sve one obične, rutinske stvari. Ne postoji vaga ljudskih vrednosti.
Voleti sebe znači i prihvatiti odgovornost za sebe i samo za sebe. Mi nismo ti koji smo odgovorni za tuđa osećanja, tuđa ponašanja niti tuđa zadovoljstva, nismo proizvođači niti izvoznici za druge. Priznajem nekad bi to bilo baš lepo i olakšalo bi mnoge životne situacije, ali nije. Mi možemo biti okidači ali od nas samih zavisi da li ćemo nešto da prihvatimo kao i da procenimo kao prijatno, neprijatno, manje ili više lepo.
Voleti sebe znači i uvažiti potrebe drugih ali do lične granice, koju svako od nas mora da oseti za sebe. Nekada je granica osećanje u stomaku, neprijatnost, onaj glas iznutra „to nisam ja”. Dajte mu nekad za pravo. Ako nešto ruši vaše granice i uzdrmava vas, zapitajte se da li je to dobro. U skladu sa ovim imamo i to uverenje ako ne pomognem drugome sebičan sam. Pomoći da, ali do koje lične granice. Stalno pomaganje je onesposobljavanje drugog i učenje na bespomoćnost i korišćenje štake čoveku koji ima obe zdrave noge.
S druge strane, sebičnost znači da mi nekad i možemo da uvidimo potrebe i granice drugih, ali da svesno odlučujemo da su naše potrebe važnije (iz bilo kojih razloga).
Zašto je važno voleti sebe i imati ljubav prema sebi?
Razloga je zaista mnogo. Navešću neke. Istraživanja psihologa Mareja, Holmsa i Kolinsa na uzorku od 2600 ispitanika pokazuje da oni koji imaju nisko samopoštovanje (dakle nizak stepen ljubavi prema sebi), češće reaguju besom, neprijateljstvom prema svojim partnerima. Takođe, ljudi koji kritikuju sebe i skloni su sitničavosti prema sebi, ostvaruju niže skorove na skalama poverenja koje imaju u druge. Oni su često skloniji nezadovoljstvu nekim odnosom, stalno preispituju druge i shodno tome imaju teškoće da ostvare bliskost. Skloniji su ljubomori. S druge strane, ljudi koji vole sebe i imaju umereno do visoko samopoštovanje, prikazuju se sposobnijim za ostvarivanje harmoničnih odnosa. Oni ne kontrolišu partnere, pokazuju više razumevanja za iste i imaju manji stepen besa i neprijateljstva.
Samo jedna stvar koja se promeni u našem psihološkom polju,vodi do velikih promena u našim životima. Gotovo krucijalnih i transformacionih. Ako kažemo DA na sve, šta je onda ono što zaista želimo i kakvi se predstavljamo ljudima oko sebe? Razmislite i možda još bolje…probajte da kažete nekada i NE i da zavolite sebe. Isceljujuće je.
Ako želite da pročitate šta Anđelija misli o psihosomatskim tegobama pratite link.
Autor : Anđelija Simić
