Prvi put sam se za slušanje zainteresovala kada mi je profesor književnosti rekao da on i njegova žena namerno nemaju televizor u kući i da deci dozvoljavaju gledanje iste samo vikendom kod roditelja. Učinilo mi se ekstremno, dok nisam čula objašnjenje. Ono je glasilo: „Učimo ih da slušaju tako što im dozvoljavamo da slušaju radio, muziku i dijaloge. Na taj način učimo ih da im fokus bude na sadržaju, a ne na formi“.
Skoro mi je moja ćerka nakon mog podugačkog izlaganja rekla „Sve sam te čula mama, rekla si… „Da li i kod vas ovakva ili slična izjava izaziva ljutnju i osećaj da vaše reči sagovornik nije razumeo? Da li je vas neko učio da slušate? Možda se i vi nekada zapitate: „Kako je moguće da me nije razumeo? Baš sam bila jasna i koncizna.“. Kada izostane razumevanje, nastaje pogodan teren za negativne emocije, koje mogu dovesti i do konflikta.
Prilično uvrežena iluzija je da ako mi kažemo ono što smo zamislili, razgovor će trajati kraće i nećemo gubiti vreme. Preopterećenost informacijama iz spoljašnjeg okruženja i pritisak obaveza i rokova, vode nas ka tome tome da ne slušamo druge da bi ih razumeli, već da bi smo odgovorili. Ako smo u poslu, unapred već imamo zacrtan plan šta je to što želimo da saopštimo klijentu. Ako su tema privatni razgovori, vrlo često imamo monolog ili čak zamišljeni dijalog, u kome smo već rekli ono što smo hteli.
Nevolja je u tome što u našim zamišljenim dijalozima, sagovornici izgovaraju rečenice koje nas navode da kažemo ono što smo mi zamislili, i razume ono što smo mi hteli da razume, a u stvarnosti to obično nije tako. Ako smo previše usmereni na sopstvene misli i već pripremljen govor, propuštamo da naučimo nešto o našem sagovorniku, njegovim potrebama, težnjamo i razlozima zbog čega on na taj način sagledava stvari. Zbog čega bi ovo trebalo da nam je važno? Razlog je jednostavan. Da se podsetimo – cilj komunikacije je da se razumemo. Ako nam je cilj razumevanje, onda bi naš fokus trebalo da bude na slušanju i razumevanju sagovornika, jer ćemo na taj način i mi proširiti sopstvene vidike, i biti u mogućnosti da pružimo ili razmenimo informacije koje su neophodne i doprinose razvoju našeg odnosa – bez obzira da li je naš odnos poslovni ili privatni.
Dakle, potrebno je da osvestimo svoje slušanje. Ako ste se uplašili, za ovaj proces nije potrebno previše vremena. Kao prvo, neophodan je fokus. Fokus postižemo time što postavljamo prava pitanja i stvaramo odnose u kojima naša pitanja neće biti shvaćena kao uvrede ili provokacije, već kao iskrena zainteresovanost za razumevanje sagovornika. To je ujedno i jedini način da privolimo ili naučimo sagovornike da i oni nas čuju i razumeju. Druga neophodna stvar (a možda i najteža) je uklanjanje barijera i filtera koje smo stvorili ili su nam bili nametnuti, kao što su obrazovanje, vaspitanje, iskustva, uticaji medija i najgore od svega predrasude. To će nas dovesti do toga da se otvorimo i čujemo šta zaista stoji iza reči našeg sagovornika – da otkrijemo ono suptilno i neizrečeno, ono što možda i nije moguće izraziti rečima, ali je značajno.
U svetu kakofonije, budimo neko ko je tih, neko ko sluša i razume.
Ispod imate zanimljive linkove Juliana Treasure:
Autor : Katarina Linc
