…E sad možemo reći da sam bila isključivo na sokovima 17 dana i onda se desilo nešto što ne znam kako da objasnim. (prvi deo teksta ,,Post na sokovima” možete pročitati ovde).
15-ti dan je bila radionica u Nišu sa preko 20 učesnika, neverovatna energija, najlepša, najbolja radionica ikada do sada. Ljudi, ekipa, porodica, ma sve NAJ NAJ NAJ. I onda sam na samom kraju radionice, nakon zagrljaja sa poslednjim učesnicima, ja ostala bez glasa, skroz. MUTE.
Mogla sam da šapućem jedva, ali glasa nigde.
I samo su suze potekle od ispunjenja, od ljubavi, od zahvalnosti. Bila sam bez glasa preko 48h, ušla sam u fazu tihovanja, koju sam tako dugo čekala. Oni koji me poznaju znaju koliko sam puta rekla da žudim za nekim retreat-om tihovanja gde nema priče, razgovora već samo tišina. Dobila sam to. Vratili smo se u Beograd, muž je napravio njegovu famoznu vegansku picu, i svi su večerali osim mene jer sam postila i legla sam da spavam.
Kada sam krenula u wc, morala sam da probam veganski kačkavalj koji sam mu napravila za picu. Bio je tako ukusan. Onda sam morala da pojedem i parče pice. Mmmmm, bila je tako dooooobra. Parče sam pojela i osećala sam se kao da sam pojela tepsiju, ali me ništa nije bolelo.
Tata me video i pitao da li ne postim više. Šapnula sam ,,Ne” i bila sam sigurna da prestajem.
Nekoliko dana pre toga sam čitala kako se sa posta mora postepeno vratiti hrani pa sam malo bila zabrinuta oko te pice, kako će sada telo reagovati. Bila sam spremna na svašta tokom noći. A znate šta?!
Svanulo je i ja nikakvih problema nisam imala. Otišla sam u toalet, ispraznila creva i osetila ogromnu želju za svojim sokićima. Tako sam se vratila se njima sve do 24-og dana.
Fascinantno mi je kako se sve odigralo, ali verujem da je taj komad pice trebao mojoj duši.
Tako sam se i osećala dok sam je jela, da je jede duša a ne telo. Kako je lepo kada čovek osvesti svaki svoj pokret, zalogaj i misao.
24-ti dan je bio juče, i to je bio dan kada se sve izdešavalo oko imanja, pa sam osetila da je dosta za ovaj put. Obrok sinoć sa porodicom je bio bitniji od bilo kakvog posta ili mog ličnog čišćenja tela. Taj obrok je nešto što nas je sinoć u svemu ovome spojilo, zbližilo i dalo nam snage i energije da idemo dalje na ovom našem putu, bez da se osvrćemo i krivimo bilo koga za bilo šta. Samo zahvalnost za sve. S tim da sam spoznala da mi krompir nikako ne godi i da ću ga izbegavati, pogotovo u skidanju sa posta. Nakon tog obroka sinoć sam imala obilno pražnjenje creva i nimalo mi nije bilo dobro.
Tako da definitivno preporučujem da se postepeno vratite hrani, i prvo sa voćem, pa onda sa čvrstom kuvanom hranom…
S tim što ukoliko osetite kao ja za picu, mislim da treba da poslušate svoju dušu. Ali mislim da je i tu ključna stvar da se posluša dobro, da se vidi da li je to duša što govori ili ego, paraziti, telo itd. Najlepši sokovi su mi bili sa mirođijom to mi je otkriće veliko. Ukus je fenomenalan.
Ja sam jutros opet pila svoj sokić, i najviše mi on godi, ali ne znam šta ću i kako dalje.
Nekako bih rekla da sam završila sa postom, ali mislim da ću jedno vreme zadržati kao glavni obrok taj moj litarski sokić, kao što sam i smutije skoro dve godine.
Psorijaza je i dalje tu, smanjila se možda za 5%. Međutim, potvrdila sam sebi da će otići, ovo što je ostalo, kada skroz očistim ono što imam na duši, potisnute emocije, one koje su izazvale glad 11-tog dana, a ne hrana ili bilo koji post. Uverenja su čudo, tako da opet dolazimo do toga da leči glava i unutrašnji faktori a ne spoljašnji. Ja osećam i verujem da je moja psorijaza stanje koje je tu jer sam godinama, potiskivala pravu sebe, godinama sam bila nešto što nisam.
Neki obole od raka zbog toga, a ja sam obolela od psorijaze, sa jednom tačkicom prvo kada mi je bilo 13 godina, pa sa njenim bujanjem i pojavljivanjem po temenu glave tokom srednje škole, pa smirivanjem u trudnoći i ponovo bujanjem nakon porođaja. Kada god imam spoljašnje okidače ona buja. A to je samo dokaz i znak meni da nisam u potpunom miru i da još nisam prihvatila SEBE(SVET OKO SEBE) potpuno i bezuslovno. Radim na tome, ali to je sada nešto što hrana neće rešiti već duhovnost.
Skinula sam se sa hrane. Nisam više zavisna od nje, srećna sam što sam ,,izdržala” duže nego što sam ikada očekivala.
Mislila sam da nema šanse da budem na postu duže od 10-ak dana, ali sam iznenadila i samu sebe. Sledeći put možda budem i 40 dana, a možda i 100. Ko zna…
Uglavnom, srećna sam i zadovoljna svojim telom, svojim duhom i svetom oko sebe. Zahvalna BOGU na svemu što mi pruža i daje i zahvalna svojoj duši na iskustvima koje bira kako bi me što više približila NJEMU.
Hvala, hvala, hvala…
U sledećem tekstu videćete recepte po danima Jasmininog post-a ili na njenom sajtu mojaskolanekuvanja.com
Autor : Jasmina Bogućanin-Sarvan
