Svi smo sigurno više puta tokom života doživeli da nam okolina udeljuje različite savete. Bilo da smo to tražili ili ne. Ili smo pak mi to sami činili našim prijateljima, partnerima, kolegama. Najčešće je ta pojava davanja saveta upravo i zastupljena među prijateljima, roditeljima, u bliskom okruženju.
Kada je savet poželjan i valja ga potražiti? A kada nas samo spotiče na putu do naših ličnih i preko potrebnih odgovora?
Saveti nisu ništa drugo no tuđi odgovori, tuđe mišljenje zasnovano na iskustvu koje je ta osoba imala ili pak nesvesno usvojila. Zasnovano na percepciji nekoga koji koliko god da ima dobru nameru, ne može biti unutar nas, znati šta naše srce poručuje, šta uistinu želimo jer nije glas koji dopire iz nas samih. Stoga kako se onda možemo osloniti na odgovore koje mi nismo dali? I zašto verujemo da će neko drugi dati bolji odgovor koji se tiče nas? Nije li to stavljanje prevelike moći u ruke drugog, oduzimajući je od sebe?
Traženjem saveta kao da smo rekli: „Hajde molim te uđi sada u moje cipele i budi Ja, uđi u moje srce i oseti moje potrebe duše, moje želje i reci mi onda kako bi najbolje bilo da postupim.“ Prevelika moć u tuđim rukama, zar ne? Moć koja je naša i tiče se nas samih. Odgovornost koja je na nama i koje se tako lako odreknemo. Prebacimo loptu u tuđe dvorište pitanjem: „A šta bi ti uradio sada na mom mestu?“ „Kako da postupim u ovoj situaciji?“
Svi smo ovo više puta doživeli, a to se vrlo jednostavno može objasniti time da smo izgubili ili možda pak nikada nismo ni izgradili duboko poverenje u sebe. U svoje mišljenje, u sopstvenu odgovornost. Kao i time da smo jednostavno tako naučeni da pitamo druge šta nam valja činiti.
Gubitkom poverenja u sebe, svoje potencijale i resurse, traženjem saveta bez da smo prethodno konsultovali sami sebe, mi prepuštamo da neko drugi odluči umesto nas i kaže nam šta je najbolje činiti. Time izjavljujemo sebi, svom sopstvu, da ne verujemo sebi, da ne možemo sebe sebi poveriti i da ćemo pre poverenje ukazati drugoj osobi. A koliko je to poverenje stvarno i osnovano ako ga nemamo pre svega integrisano unutar nas samih.
To je analogno ljubavi i tezi koliko istinski možemo voleti druge ljude ako nismo pre svega zavoleli sebe.
Isto je i sa poverenjem. Ako sagledamo tu analogiju shvatićemo da se zapravo ovde ne radi o naizgled većem poverenju u druge, već je koren upravo u prebacivanju odgovornosti sa nas na drugu osobu. Pa iako se pogreška desi, eto, nismo mi bili ti koji smo je načinili već je do toga došlo pod „uticajem“ saveta.
Savet je zapravo samo tuđe viđenje razrešenja naše izazovne situacije (problema). Tuđi pogled koji može biti plodonosan, ali i ne mora, 50–50%, ali svakako nije donešen iz nas, iz našeg razgovora sa nama samima, sa našom dušom, željama, potrebama. Radiji smo da poslušamo druge no sebe. I tako se još više udaljimo od ličnih odgovora. Opet i tu možemo napraviti bitnu razliku između traženog i netražnog saveta.
Postoje ljudi koji tako lako dele savete. Govore svoje mišljenje o različitim stvarima, o događajima koji se njih ne tiču lično. Naprosto savete koji se tako olako dele i onda kada ih ne tražimo, možemo shvatati kao „prst u oko“.
Niste tražili ni savet ni mišljenje, a dobili ste jer je neko sebi dodelio to pravo i smatra da je kompetentan i pozvan da vas posavetuje. Često ti netraženi saveti jesu pod okriljem – „To je za tvoje najveće dobro“, „Uradi tako i tako jer ja znam da je to ispravno“, „Stariji sam od tebe, imam više iskustva“ i slično.
U osnovi tih netraženih saveta, verujem da jeste dobra namera i da ljudi koji to čine istinski veruju da nam daju dobar savet. Ali pak čemu isporuka nečega što nismo poručili. To nam samo ukoliko nismo dovoljno stabilni ili uzemljeni može biti zapravo odmaganje na našem putu i udaljavanje od naših ličnih odgovora.
Sa druge strane, kada se nalazimo u nekim izazovnijim situacijama gde pomislimo da nemamo dovoljno znanja ili unutarnje snage da sami dođemo do razrešenja situacije, svakako je korisno potražiti savet. To je dakle savet koji neće biti u formi tuđeg odgovora i rešenja. Već zasnovan na razumevanju i podsticanju da na posletku ipak sami dođemo do željenog odgovora. Takav savet je poput pomoći na putu. Može nas dodatno osnažiti i biti nam smernica za nastavak puta. To su saveti koje potražimo od ljudi koji su mudriji. Kojima istinski verujemo i čije mišljenje uvažavamo. Ali je nakon tog saveta i te kako otvoren kanal za osluškivanje ličnih odgovora.
Pa tako naposletku se vraćamo na početno pitanje – da li su saveti poželjni ili nas potpuno odvlače od ličnih odgovora?
Svakako bih rekla da nema krajnosti u ovom odgovoru.
Možemo jednostavno reći da netraženi saveti nisu baš poželjni. Potrebni, niti konstruktivni, ali pak ona druga kategorija traženih saveta od ne bilo koga, već od istinski kompetentnih ljudi koji nam zaista pravi savet i mogu dati, mogu biti blagotvorni. A upravo savet od takvih ljudi će i biti zasnovan na podsticanju naše autonomije i zasigurno će nas upućivati na onu preko potrebnu tišinu. Na razgovor sa samim sobom kako bi došli do ličnih odgovora.
Ako bih vam sada dala neki savet koji smatram da zaista vredi, svakako bi to bilo da uvek oslušnete sebe, svoje misli, svoje srce. Najbolji savet u svim izazovnim situacijama ćete upravo dobiti od sebe samih. Uvek. Jer svi odgovori i jesu u nama. Samo ih treba prepoznati i čuti.
Više o našem pogledu na realnost možete naći ovde ili o životu u sadašnjem momentu ovde.
Autor : Ana Milinković
