Kraj novembra, bliži se kraj godine, i hladnoća… Ona sveža, a oštra hladnoća. Dorćol. Tačnije, Dušanova ulica. I sledeća scena: deda, natovaren rancem, i unuk, tri godinice ima, predivno se zove i kao da je upravo išetao iz Dikensovih romana.
Šta njih dvojica rade?
Trkaju se! Zaleđena kao ledena skulptura, gledam ih i nasmejem se tako da sam mislila da će mi se i osmeh zalediti i da ću onda večno tako ulicama da idem…nasmejana oko glave. Čoveče, oborili su me s nogu. Nekoliko trenutaka kasnije, stojimo svi na semaforu i čekamo da se upali zeleno svetlo. Dok čekamo, ja ne mogu a da ne kažem, uz osmeh: „Pa vas dvojica ste super! Ulepšali ste mi dan!“
Jer jesu, stvarno su mi ga ulepšali, ne sluteći, pritom, da će neka devojka o njima da piše nekoliko sati kasnije, ne sluteći da su je inspirisali tako predivni! Dečak me pogleda, kapa mu se spustila do očiju crnih kao dva oniksa, nasmeje se i on meni – lep kao da ga je neko nacrtao, a onda deda na moj komentar kaže uz osmeh i ponosan na dečaka: „Po godinama smo nas dvojica isti.“ Pet sekundi kasnije, dečak poskoči, pokaza rukom na zeleno svetlo, rekoh „Srećno!“ i odosmo svi.
Njih dvojica u trku, ja u ritmu hladnoće i muzike, i muzike sa plejera i muzike u glavi. Ima tako nekih magičnih scena i magičnih ljudi.
To me je, između ostalog, podstaklo i da se zapitam: A koliko godina zapravo imamo?
Deda je svoje godine izjednačio s godinama svog unuka decenijama mlađeg od njega. Baš njega briga šta mu piše u krštenici kad on lepo trči sa svojim unukom i super mu je! A zar to i nije poenta – kako se osećamo? Zar nije poenta da nam bude super koliko god godina da imamo? I zato pitanje za sve nas i jeste – a kako se osećamo? I koliko godina ima naš duh?
Sećam se još nekih takvih ljudi, neke i lično poznajem, kojima godine nisu bile nikakve granice… nikada. Šta- više! Čak i kad su ih drugi ograničavali, oni su samouvereno i energično te granice rušili i s osmehom radili špage i zgibove, trčali maratone i uz stepenice, vežbali jogu i savijali se kao perece, išli na put oko sveta ili jurili na proputovanju po Italiji ne zakukavši od umora ni jednog jedinog trenutka [čak ni onda kada smo mi neki mlađi padali na nos], nosili ormare u stan na drugom spratu u zgradi bez lifta, u osamdeset petoj godini života čistili nerazgažen sneg jer niko mlađi to, je l’ te, nije ni hteo ni, oh bože, mogao.
Sve su to neki fantastični ljudi – jedan od takvih je bio i moj deda.
Sećam se i Gradimira koji je svojevremeno bio u mojoj grupi za pilates. Dok su žene uhtale i dahtale, Gradimir je radio stoj na glavi i izdržaj. Gradimir je tada, moram to reći, imao preko sedamdeset godina, ali se Gradimir osećao kao da ima trideset pa je baš zato i mogao sve to da uradi. Nije samog sebe ubedio da ga je vreme pregazilo…jer ne gazi nas vreme. Sami sebe gazimo.
Vreme nam je samo izgovor jer izgovore obožavamo.
Tako je jednog dana pred početak časa Gradimir sav presrećan dotrčao do mene i dao mi ilustraciju Pozdrava Suncu uz detaljno objašnjenje zašto je neophodno da pozdravljam Sunce svakog bogovetnog dana. Evo i sad se smeškam kad se toga setim, jer kako da se ne smeškam i kako da se ne sećam! To su neki fenomenalni ljudi i primeri kako sve možemo – ako hoćemo. Koga briga koliko godina imamo!
Međutim, ima tu još nešto osim vitalnosti tela u godinama za koje mnogi misle da ne služe ničemu osim… Pa ničemu. Ima tu i onaj neverovatni rezon. Jer osim što postoje oni koji su od nas stariji a mlađi, ima i onih sjajnih primera koji razmišljaju na takav način da vas tim načinom razmišljanja prosto postide.
Jedna takva osoba je i čika Miki, jedan od mojih najomiljenijih sagovornika u svemiru. Čovek ima preko osamdeset godina, ali ne da ima savremena i liberalna shvatanja! Kad god imam neku dilemu ili nejasnoću, ja pozovem njega i sve razjasnim. Koliko god moja razmišljanja bila široka i otvorena, toliko posle razgovora s njim shvatim da ima tu još mnogo milja da se pređe dok ne dođem do horizonata na kojima sijaju vidici i misli tog čoveka. Takav nivo radoznalosti, želje za nečim novim, entuzijazma, energije, otvorenosti ka svetu, ka svemu, sposobnosti da sasluša, čuje i razume, pa to je za svako poštovanje.
Takvi ljudi su kao zlatni Buda – apsolutno su neprocenjivi. Fantastično je videti ih na ulici i prepoznati ih kao takve, a poznavati ih – e to je privilegija.
Zato sledeći put kad pomislimo da nešto ne možemo, da nismo mi više u tim godinama, da nije to za nas više, da nam je prošao voz [to nam je omiljeno – da nam je prošao voz], da smo prestari mi za bilo kakvu radost i sreću, da smo prestari za bilo kakvo zadovoljstvo, za ljubav, da smo prestari za život – izađimo na ulicu. Pogledajmo malo oko sebe i videćemo da nikakvih granica nema, osim onih u našim glavama, a koje smo sami odredili. Koliko god to zvučalo kao nešto što smo mnogo puta čuli, kao nešto što je izanđalo, to zaista jeste tako. To su jedine granice. Ako verujemo da smo prestari, prastari, [a ovo možemo misliti čak i onda kada imamo dvadeset!] i kao takvi nesposobni za nešto, za bilo šta, onda bi stvarno mogli bar da razmislimo kako bi bilo da srušimo te zidove, oslobodimo sebe iz umne tamnice skučene kao paklica cigareta i ograničene isto kao paklica cigareta i da istrčimo napolje…U ŽIVOT!
Jer voz možda jeste prošao, ali doleteće avion!
,,Dok živiš, budi živ!” – Johan Volfgang Gete
Autor : Anita Šipić
