Postoji li realnost kao kategorija? Postoji li jedna jedina istinita realnost ili je ovde po sredi čist relativizam?
„Hej, budi realan/realna, to nije realno“, „Spusti se na zemlju“, „Prestani da maštaš, realnost i život su nešto drugo“…
Koliko puta smo svi imali prilike da čujemo ovakve i slične poruke naročito u momentima kada nam se rodi neka nova ideja ili kada osećamo ushićenje. Onaj istinski zov duše koji vibrira kao muzika našim Bićem dok nekome prepričavamo svoje planove, odluke, uvide.
A onda neretko poput hladnog tuša usledi rečenica: „To nije realno“, „Nisi realan/realna“ …
U momentu sve naše do malopre jake i velike nade i vizije bivaju nekako oborene i oslabljene, raspršene. Kao da se pred sobom postidimo i počnemo sa preispitivanjem da li ovo što govorim stvarno nije realno ostvariti u realnom svetu. „Realni svet“, „realni uslovi“, „realne želje, snovi“.
Davno sam negde čula rečenicu koja me je potpuno oduševila: “Šta zna želja šta je realno“. I od srca sam je uvrstila u svaki trenutak života. Ti okviri realnosti obučeni u prividnu sigurnost nisu ništa drugo no okviri. Okviri našeg uma, naših matrica, naših naučenosti.
Kada malo dublje zađemo u analiziranje sopstvene realnosti uvidećemo da postoje stvari koje su samo nama realne. Da postoje i uspesi u koje možda niko nije verovao jer su same ideje delovale nerealno, a eto, ima ih. Da postoji toliko različitih realnosti, baš onoliko koliko i ljudi na planeti zemlji ima. Wow. Zamislite samo koliki je to broj realnosti, a mi se trudimo da budemo realni. Realni po mišljenju drugog Bića koje pak ima svoju, potpuno drugačiju realnost.
I tako moja realnost ne mora biti nužno tvoja, ali ako verujemo da postoji samo jedna realnost vrlo brzo ćemo skliznuti u ubeđivanje druge osobe u sopstvenu realnost kao jedinu istinitu. I šta se onda događa?
Sukobi, nesporazumi, čak se i ljutimo što neko drugi nije realan onako kako smi mi zamislili i isprojektovali da realnost funkcioniše. Svet se doista ne vrti oko nas pa nije potrebno ni sigurnost i pripadnost sticati kroz ubeđivanje drugih u realnost i istinitost svojih pogleda.
Razumevanje sopstvene realnosti. Potom razumevanje da svako živi svoju realnost i ima svoje. Potpuno individualne poglede, matrice, uverenja kojima se vodi, može biti poptuno osvešćujuće i blagotvorno. Kao što sam već i govorila u jednom od prethodnih tekstova, vreme je relativna kategorija i svaki pokušaj uobličavanja vremena u određene okvire dolazi samo od našeg uma i potrebe za sigurnošću. Slično je i kada analiziramo realnost.
Vrlo relativna, vrlo individualna u doživljaju i stoga treba postojati potpuno slobodno. Sloboda da mi obojimo sopstvenu realnost, da ne pristajemo na tuđe oblike realnosti ako nam ne odgovaraju, sloboda da verujemo da je mi kreiramo svojom percepcijom i spremnost da je živimo onako kako smo je i zamislili.
Prilično smo se ušuškali u nametnute okvire realnosti i nekako smo naučeni da u njima plivamo i funkcionišemo. Da ne iskačemo iz njih, jer svako iskakanje iz te utabane, ustaljene realnosti zahteva preuzimanje sopstvene odgovornosti. U ovoj ekspanziji novih tehnika samorazvoja možemo se bar opredeliti da probamo da uvežbavamo svoju percepciju iz različitih uglova i tako testiramo kako se i promenom ugla sama realnost, to jest pogled na nju menja. Pitanje je samo koliko smo otvoreni ka tome. Koliko zaista u dubini sebe želimo da promenimo realnost koja nam se ne dopada, a na koju smo pristali i živimo je.
Verujem da je mnogima jedna od prvih emocija strah i misao: „ Kako ću ja da menjam pogled kada je realno da se u mom životu dešava to i to, kada realno imam posao koji ne volim ili sam u nesrećnoj vezi?“. Da, možda trenutno mnogo ljudi živi takvu realnost i ponaša se kao da je to konačno, ali to zaista ne mora biti tako doveka. Promene se dešavaju unutar nas, a ne u spoljnom svetu, spoljni svet i ta realnost koju živimo je zapravo refleksija nas samih.
Ako prolazite kroz realnost koja vam se ne sviđa i ako se čitavo vaše. Biće buni i šalje vam poruke kroz osećaj nezadovoljstva ili pak kroz emocije besa, ljutnje, straha, menjajte nešto. Menjajte nešto unutar sebe što se tiče vaših pogleda na život i realnost. Promenom unutar vas i promenom percepcije neminovno je da usledi promena i spolja. I možda ne znate uvek umom kako da to učinite, ali barem ne sputavajmo i ne sabotirajmo sebe potpunim neangažovanjem kada je unutrašnja promena u pitanju. Tako zasigurno osuđujemo sebe na realnosti koje nam se ni malo ne sviđaju. Držimo se čvrto zone komfora čak iako nam se u njoj ne sviđa. Jer nam daje prividnu sigurnost i odričemo se daleko lepše, istinitije i punije realnosti.
Verujte u sebe, verujte u svoje vizije, ne obarajte nade i planove pred tuđim realnostima. Imajte na umu da je realnost promenljiva kategorija i da smo ovde i došli da je sami stvaramo baš onako kako je i zamislimo.
Stoga kada vam neko sledeći put kaže kako letite u oblacima i niste realni. Nasmešite se i nemojte se ljutiti na tu osobu, svi smo mi naučeni na određene realnosti, većina i na to da je realnost nepromenljiva, dok zapravo svako unutar sebe ima neograničene mogućnosti za stvaranje mnoštvo raznolikih realnosti.
Izaberite onu koja vam se najviše dopada. I živite je!
Autor : Ana Milinković
