Današnji dan svakog od nas izgleda ovako… Ili sedimo ili ležimo. Gledajući kroz prizmu čovekovog položaja tela, sve je manje pokreta u toku dana. Pojam je i kratka šetnja, a o fizičkoj aktivnosti se retko govori. Sve je više bolesti, pa se upire prstom na stres kao glavnog krivca, ali da li je zaista samo stres problem? Ipak zdravstvene organizacije su danas sve jednoglasne. Najveći rizik po zdravlje čoveka je sedentaran (sedeći) način života. Sedenjem ukalupljujemo svoje telo u čauru. Koje kada ode na jogu se susreće sa limitima u regiji karlice i kukova (između ostalog). I ne, nije kriva joga i položaj koji ne možemo da uradimo nego naša loša navika – celodnevno sedenje.
Ko god da je ušao dublje u jogijsko vežbanje, sigurno se susreo sa terminima kao što su „otvoreni ili zatvoreni kukovi”. Danas će retko ko početi jogu sa otvorenim kukovima, a pre će se suočiti sa limitom u ovom delu tela. Pored besa, kao prve reakcije koja se pojavljuje zbog nemogućnosti da izvedemo joga položaj koji otvara kukove, priča ima mnogo, mnogo dublju pozadinu.
Zatvoreni kukovi i karlica su jedan od delova tela koji se prvi stežu i grče prilikom stresnih situacija i doživljaja neprijatnih emocija. To je prosto i prirodna reakcija tela da nas zaštiti od bola. Ali šta se dešava? Umesto da svakodnevno oslobađamo svoje telo nakupljenih stresova i grčeva, mi nastavljamo da sedimo po ceo dan i ne krećemo se. Energija postaje ustajala, bajata, pa se takva zadržava na mestu gde smo se zgrčili. Vremenom ona počinje da nam pravi ozbiljnije zdravstvene probleme.
Da ne ostanemo samo na suvoparnim, a opet istinitim činjenicama, osvrćemo se delom na moje joga putovanje u centar kukova, kao i uvide do kojih sam došla. Proces svakako nije završen nego nastavlja da se produbljuje sa svakom joga praksom.
Moj prvi osećaj suočavanja sa limitima u karlici i kukovima kroz joga položaje je bio otpor i jedno veliko NE. Ne, neću da radim ništa što ima veze sa otvaranjem kukova. Previše je fizički bolno i emotivno naporno. Tako je u mojim joga počecima najomraženija poza bila Malasana (da, ova u kojoj se dole na slici sada smeškam). Vremenom, ulaskom u aštanga jogu, gde se svi položaji rade po određenom redosledu. Nije više bilo mesta za izbegavanje nego samo za suočavanje.
Suočavanje je prvo počelo razumevanjem zašto su mi zatvoreni kukovi i iz kakvog načina života pre joge sam došla na jogu. Bitno je znati da, čak iako ste pre joge bili fizički aktivni, sve aktivnosti koje se izvode pravolinijski, mimo sedenja, doprinose zatvorenijim kukovima. Tako su kod mene aktivnosti kao što su tenis i trčanje, ali i sedeći posao doprineli ovoj „borbi“. A zapravo priča oko kukova ne treba da bude borba nego prepuštanje u položaju. Svaki joga položaj zahteva prepuštanje, ali je ono posebno bitno u ovom delu tela. Zašto je to tako?
Kukovi i karlica su regija koja kao pećina čuva sve naše blokirane traume iz detinjstva i želju za kontrolisanjem života. Zato kod svih joga položaja koji otvaraju pomenuti deo tela je potrebna visoka svest o dubokom prepuštanju, nežno, sa naglaskom na dopuštanje yin (ženskog) principa koji je u svima nama.
Mnogim ženama (i sama spadam u njih), a posebno muškarcima, ovaj deo najteže pada – manje akcije. A dominantno prepuštanje da se samo bude ovde i sad. Upravo je ovo pravi primer kako joga može da nas nauči nekim važnim životnim lekcijama kao što je – prepusti se… plutaj… dozvoli da ti dodje ono na čemu si radila/radio… dopusti da ti se pomogne. Zato je ritam svih joga položaja koji otvaraju kukove i poruka koju nose iz ličnog iskustva „less control, more flow“. Neka vam ovo dalje bude vodilja da istražujete, otkrijete više o sebi, prepušteni i sa poverenjem u svakom položaju kroz vaše intimno joga putovanje u centar kukova…
Autor : Marina Majinski
