Ja mislim. Ja mislim da ti misliš. Ja mislim da kada si rekao to i to, ti si zapravo mislio…
Ja mislim i mislim i mislim i tako u nedogled. Do tačke spoja u nama samima kada mislimo da mislimo, a zapravo činimo sve suprotno od toga. Misao možemo definisati kao jedan opažaj koji dajemo iz sebe, naš lični opažaj, opažaj naše realnosti, opažaj bez prosuđivanja. Misao pre svega treba da nam služi, jer misao nas vodi u reči, reči u akciju, a sve zajedno u emociju koja se rađa u nama. Možemo slobodno reći da su misli seme iz kojih niče sve. Svaka naša emocija koja posle biva pretočena u stanje, prvo je započeta mišlju. Kada pogledamo to iz ugla značajnosti i važnosti samih misli, možemo veoma lako uvideti kolika je odgovornost zapravo na njima, tačnije nama.
Ako su naše emocije produkt onoga što smo najpre promislili. Onda je zaista potrebno da samim mislima posvetimo znatno više pažnje nego što činimo. Znatno više pažnje u svesnosti da postoje, u svesnosti da ih mi stvaramo, bilo da smo toga svesni ili ne. I da, nakon toga što ih produkujemo i transformišemo u emocije, mi ih i živimo kroz naša uverenja. Sigurno smo svi mnogo puta čuli izjave: ,,Kakve su ti misli takav ti je život, to što misliš to će ti i biti”.
Neko je razumeo, neko ne. Neko je osvestio, neko, pak, još nije.
Misli mogu biti toliko raznolike, obojene, šarene, sive, tamne, vesele, mračne, konstruktivne, nekonstruktivne, svesne ili nesvesne… U raznim oblicima su prisutne. Mogu biti spojene sa više misli, nadograđivane kako bi se uvećalo njihovo značenje ili spojene sa prosuđivanjem i formiranjem tzv. suda, mišljenja, na neki način etiketiranja. Jer, linija je tanka, gotovo prozirna.
Izraz ,,etiketiranje” nam je svima poznat po nekoj negativnoj konotaciji (mada, ne mora uvek imati tu notu), kada našim mišljenjem ,,prilepljujemo” i sud (prosuđivanje) za nešto ili nekoga.
U bukvalnom smislu lepimo etikete – deklaracije. To često činimo sa takvom slobodom i sigurnošću u svoju procenu i sud da jedino tu formiranu etiketu i možemo videti. Ona za nas postaje jedina istina. Jer svako misli iz sebe. Tako naše mišljenje biva krajnje subjektivizirano, a iznosimo ga kao neku sveopštu istinu i činjenicu. Još se prilično i naljutimo što drugi ne misle tako ili misle potpuno drugačije. Sa lakoćom se okrenemo ka drugom Biću i kažemo – ti si ograničen, ti si uspešan, ti si neuspešan, ti si lep, privlačan, ti si manipulator…
Mišljenje + Prosuđivanje = Etiketiranje.
Misao koja daje karakteristiku u vidu ,,lepljenja” deklaracije (suda) je nešto što je danas izuzetno česta pojava. Živimo u svetu gde je postalo bitno, gotovo od životne važnosti da imamo mišljenje. Gde se toliko nespretno klackamo između grčevite potrebe da pošto-poto imamo mišljenje. Jer nosimo uverenja da samo ukoliko imamo mišljenje. Mi ćemo sebe zaštititi od toga da nas drugi povuku, zavedu, iskoriste, obmanu, i one druge krajnosti – da se plašimo da mislimo i iskažemo ono što mislimo. Jer ćemo možda biti ismejani, odbačeni. Bez mišljenja mi smo kao bez integriteta.
Naš život definišu naše misli, ali glavni stvoritelj njih jesmo mi sami.
Mišljenje je prirodan proces. Misli i sposobnost njihovog produkovanja su nam date za našu dobrobit, da nam služe, da rade za nas, naše evoluiranje. Za mogućnost kreiranja sopstvenog života, a ne da bismo imali neki razlog više za sukobe, ratove, borbe. Takve misli su se odvojile od svoje iskonske suštine, od centra i svrhe i naravno da vrlo lako, pošto su nekonstruktivne, vode u nekonstruktivne reči, emocije, akcije, u nekonstruktivan i neispunjen Život.
Uzmimo u razmatranje da je ono što mi mislimo, samo ono što mi mislimo i niko drugi. Uopšte ne mora imati (a gotovo uvek i nema) veze sa onim što drugo Biće misli (svako ima svoj opažaj realnosti i svega pojavnog i nepojavnog) i onda se čitav pojam istine, kao nečeg objektivnog, dovodi u relativitet.
Ili imamo previše sukobljenih mišljenja, jer smo uvereni da istina može i mora biti samo jedna, ili se dešava ona druga pojava letargičnog prepuštanja tuđim mišljenjima, jer nam to deluje manje naporno i stresno, a i pripašćemo onda nekoj zajednici, konačno ćemo biti prihvaćeni. Takođe je bitno naglasiti da ne možemo videti u drugima nešto što sami ne nosimo u nekom delu sebe.
Nastojanje društva da sve dobije karakteristiku, etiketu, nije ništa drugo do prividno nastojanje da se uspostavi kakav-takav red, struktura. U redu je da postoje neke univerzalne smernice u procesu etiketiranja u vidu svetlosti i tame, ljubavi i neljubavi (straha), ali svaka lična konotacija i banalizovanje u vidu dodavanja suda i pečata tome vodi na krivi put. Svako Biće ima svoj program kako nešto treba činiti i na koji način, ima usađenu matricu, ali ima i onu svoju ličnu konekciju sa sobom gde dobija odgovore šta je uistinu dobro za njega, a šta ne.
Pitanje je samo koliko sluša taj glas u sebi.
Misao je seme, čisto seme koje dobijamo u neutralnom obliku. Seme iz kojeg će poteći naša mišljenja, uverenja i čitav dalji sled i tok života. Uvek je dobro imati na umu pre sadnje i sledeća promišljanja – želim li da ovo bude seme ljubavi, blagostanja, zdravlja, radosti ili ću bacati ovo seme gde i kako stignem. Nesvesno i neprisutno, ne zalivajući ga, dopuštajući da ga drugi zalivaju ili možda ne, hraneći ga prosuđivanjem i fokusom na druge ljude, jer tako se najlakše od sebe sklonimo (što mnogi u begu od sebe i čine). U strahu da ne mogu sami svoju zemlju zasaditi, u neverovanju da je su ta zemlja i to seme uopšte njihovi, a kamoli da je na njima odgovornost kakvi će se plodovi roditi.
Postupanje po naučenim matricama je nesvesno postupanje koje nas osiromašuje za pun i radostan život, za iskustvo koje je glavni cilj naše Duše. Zato sledeći put kada onaj uspavani deo vas krene da iskaže mišljenje kroz prosuđivanje i poklanjanje etiketa, koje ste isto tako negde nekim nesvesnim delom sebe pokupili, zastanite na tren i zapitajte se – da li to neko u vama misli ili vam samo prepričava naučeno? Da li vi pristajete da prenosite dalje i da li se sa time uopšte slažete?
Imati misao, svesnu misao, skupinu svesnih misli. Potom svesno mišljenje koje je je u osnovi našeg najvišeg dobra, a onda dobra i čitavog okruženja. Iznošenje svesnog mišljenja na način koji odiše poštovanjem sebe i svih drugih, kao i prihvatanjem sebe i svih drugih. Pa i različitih mišljenja, svakako gubi sve dodirne tačke sa pojmom prosuđivanja i etiketiranja.
Dakle, kao zaključak možemo slobodno izvesti da upravo tu liniju između mišljenja i etiketiranja sačinjava naša Svest. Naša je odluka hoćemo li tu liniju izbrisati i svesti naše mišljenje na puko prosuđivanje. Od nas zavisi hoćemo li je učiniti prividno tankom. Pa zadržati sve te etikete za sebe, a u sebi ih i dalje nositi, ili, pak, napraviti suštinsku razliku između svesnog mišljenja i nesvesnog etiketiranja.
Autor : Ana Milinković
