Fred Balindžer, koga u filmu Paola Sorentina “Youth” glumi Majkl Kejn, važi za apatičnog čoveka. Stiče se utisak da je to čovek čeličnog uma i čelične duše, apsolutno beskompromisan i težak. Jednom prilikom na zdravstvenom pregledu on, poveden mišljenjem drugih ljudi, među kojima je i njegova rođena ćerka, da ništa ne može da ga dotakne, doktora pita da li je stvarno apatičan i da li je to stvarno tako očigledno. Više je to pitanje, zapravo, bilo namenjeno njemu samom nego doktoru ili bilo kome drugom, retoričko pitanje. Verovatno nije ni želeo da čuje odgovor.
A onda se jednog dana, dok su Fred i njegov najbolji prijatelj Mik Bojl [Harvi Kajtel] sedeli zajedno u sobi luksuznog odmarališta negde u Alpima, Mik, za samog sebe posvećeni, a za neke druge propali filmski režiser, baca se sa balkona iste te sobe. I šta se tada dešava? Dešava se fantastičan kadar u kom Fred Balindžer savršeno mirno ostaje da sedi u fotelji, ne govori baš ništa, ali diše. Ubrzano. I kamera to fokusira. Disanje. Kamera fantastično hvata odgovor na njegovo pitanje: da li sam stvarno apatičan? Hvata odgovor bez ijedne reči.
Često se dešava da se pravimo da smo takvi, apatični, potpuno nezainteresovani za bilo šta i za bilo koga. Pomenuta scena iz filma odličan je pokazatelj i primer da, zapravo, takvi ne možemo da budemo. Koliko god se trudili da zavaramo prvo sebe a onda i druge, duša nas izda… jer počne toliko brzo da diše da nam reči nisu ni potrebne. Dah nam sve kaže. Oda nas. I tada maske kojima se kamufliramo kako bismo se zaštitili od ko zna čega i od ko zna koga, padnu. Tada upadnemo u krupan kadar. I više ne znamo gde da se sakrijemo – više nemamo gde da se sakrijemo. Suočimo se oči u oči sa onim suštinskim u nama, s onim ljudskim. Prosto, prodišemo.
Posle toga ništa više ne bude isto. Nikada.
Prebacujemo emocije na off mode, čak i onda kada silno želimo da ih ispoljimo, kada silno želimo da ih nekome damo, da ih poklonimo. U pokušajima da svoje emocije sakrijemo od drugih, krijemo ih od samih sebe. Plašimo se da nas ne preplave, jer ako nas preplave – biće vidljive. Iskoristiće ih neko. A šta onda da radimo…
Kalkulišemo nečim tako vrednim, gušimo dragocene delove svog sopstva i rizikujemo da prokockamo ono što nas čini ljudima – emocije. Živimo brzo i sve brže u svetu koji je isto tako brz i koji postaje sve brži. U tom kovitlacu i ludačkom ritmu, centrifugiramo te emocije dok skroz ne izblede, dok se ne ofucaju, dok se ne iscepaju, dok ne zaboravimo da ih imamo, dok ne zaboravimo da su deo nas. Dok ne zaboravimo zašto su nam potrebne. A potrebne su nam. Potrebnije su nam nego ikada. Jer bez njih nismo celi.
Od straha da ne razotkrijemo emocije, dešava se da izostane reakcija koja je nekada, u zavisnosti od situacije, očekivana i poželjna. I naša i tuđa reakcija izostane. U većini slučajeva, takva nezainteresovanost može samo da se produbi i da nas još više otupi, da nas još više izbledi i kao ličnosti pocepa. Koliko god se borili za egzistenciju, koliko god vremena nemali, koliko god obaveza imali, koliko god da ,,ništa nije kao što je nekad bilo”, koliko god da smo se začaurili u poslu, porodici, društvu i životu, moramo dati emocijama slobodu…moramo ih pustiti da dišu.
Ako ih ne ispoljimo, iznutriće se…negde unutra nešto će da pukne. Staćemo, na kraju krajeva, jednog dana ispred ogledala i nećemo moći sebe da prepoznamo. Pitaćemo se u šta smo se to pretvorili, gde nam je nestao sjaj iz očiju, gde nam je nestao osmeh, gde nam je nestala duša. Nezainteresovanost će nas dovesti do pustinje u kojoj nema baš ničega, čak ni kaktusa. Ni peska nema. Dahtaćemo istrošeni, prazni – bez emocija.
Ko smo ako nas ništa i niko ne dotiče? Da li možemo da budemo zadovoljni, da li možemo da budemo dobro, ako na sve reagujemo tako što ne reagujemo. Poznajem ljude koji nikada ne plaču, bar tako kažu. Pitanje za njih jeste, a duša? Šta vam se s dušom dešava? Oči ne plaču, ali šta je s dušom? U kakvim se ona okeanima davi? Poznajem i ljude koji se retko smeju, bar ih ja jako retko viđam s osmehom na licu. Neki od njih kažu da nemaju razlog za osmeh pošto to što su živi nije dovoljno dobar razlog, a neki se ne smeju jer smejanje produbljuje bore oko očiju. I toga ima. Niti plaču, niti se smeju. Potpuno im je svejedno šta se dešava, da li je radost ili tuga. Nema razlike. Pitanje je kakav je to život bez ikakvog osećaja za isti?
Šta treba da se desi da bismo dozvolili sebi da iz apatije pređemo u stanje mnogo bliže nama kao ljudima, u saosećanje? Šta treba da se desi da bismo dopustili ljudskosti da se ispolji? Fred Balindžer je morao da izgubi najboljeg prijatelja koji je skočio kroz balkon da bi otkrio da negde duboko u njemu ipak postoji centar za reakciju. Nešto se otvorilo. To nešto odvelo ga je do još nekih prozora koji su dugo u njemu bili zatvoreni. Nije sve u njemu mrtvo. Nešto radi. Nešto reaguje. Nešto živi.
Duša.
Film vam, svakako, preporučujem.
,,Kažeš da su emocije precenjene. To su gluposti! Emocije su sve što imamo.”
[Mick Boyle, “Youth”]
Autor : Anita Šipić
