Stvarnost postojanja duše je jedno od najvažnijih pitanja u životu. Iako religije vekovima govore o njenom postojanju, kako možemo biti sigurni da ona stvarno postoji? Materijalni dokaz traže svi, jer je teško čoveku da poveruje u nešto što ne može videti fizičkim očima. Naučnici su vekovima bili skeptični i zaziru od same pomisli da tako nešto postoji i sve ono sto im je nedokazivo u materijalnom obliku, za njih je nestvarno. Sve u šta su verovali bila je materija i to je bio njihov Bog. [1]
Niz novih naučnih eksperimenata pomoći će nam da odgovorimo na ovo drevno spiritualno pitanje.
Trenutna naučna paradigma ne prepoznaje i ne priznaje spiritualnu dimenziju života.
Rečeno nam je da smo samo hemijska aktivnost ugljenika i proteina: da živimo dok traje regeneracija ćelija i da zatim umiremo. Ali kada naučnici govore o duši (ako uopšte), obično je u materijalističkom kontekstu ili se tretira kao poetski sinonim za um. Dok univerzum nema nikakvo specifično spiritualno značenje, sve je izrađeno i izgrađeno na jednačinama, odnosno nema mesta duši.
Tradicionalno, nauka je odbacila dušu kao objekat ljudskog uverenja, ili ju je smanjila na psihološki koncept koji oblikuje našu spoznaju očitog prirodnog sveta. Izrazi ,,život” i ,,smrt” nisu ništa drugo nego zajednički pojmovi ,,biološkog života” i ,,biološke smrti”. Sve oko nas su jednostavno zakoni hemije i fizike. Ti, kao i svi pesnici, naučnici i filozofi koji su ikada živeli samo su prašina oko orbite jezgra galaksije Mlečnog puta.
Zaista, duša se nikada nije videla pod elektronskim mikroskopom, niti se u laboratoriji pretvorila u epruvetu ili supstancu. Prema naučnim knjigama i studijama, izgleda da ništa ne preživi ljudsko telo nakon smrti.
Naravno, većina duhovnih ljudi pokušava da gleda na dušu šire od ponuđenog naučnog koncepta, tražeći sami sebi smisao. Smatra se da je duša suština jedne osobe za koju se kaže da je besmrtna i transcendentna od materijalnog postojanja. Po mišljenju prominentih naučnika, neuronauka je jedina grana naučne studije relevantne za razumevanje duše.
Dok je neuronauka postigla ogroman napredak koji osvetljava način funkcionisanje mozga, zašto imamo subjektivno iskustvo ostaje misteriozno. Problem duše leži upravo ovde, u razumevanju prirode samog sebe,to misteriozno ,,JA” u postojanju koje oseća i živi život. Ali to nije samo problem za biologiju i kognitivnu nauku, već i za čitavu zapadnu prirodnu filozofiju.
Biocentrizam
Biocentrizam predstavlja novu teorija prirode univerzuma, i izaziva tradicionalni materijalistički model stvarnosti. Život i svest su centralni za ovaj novi pogled ka biću, stvarnosti i kosmosu. Iako je trenutna naučna paradigma zasnovana na uverenju da svet ima objektivno postojanje posmatrača, pravi eksperimenti sugerišu upravo suprotno. Smatramo da je život samo aktivnost atoma i čestica, koji se neko vreme okreće i onda se rasprši u ništavilo. Ali, ako dodamo život jednačini, možemo objasniti neke od glavnih zagonetki moderne nauke, uključujući princip neodređenosti [2], upletenosti i podešavanje zakona koji oblikuju univerzum.
‘’Double slit experiment’’
Razmotrimo poznati eksperiment sa dve glave (‘’Double slit experiment’’). Eksperiment podrazumeva ispaljivanje laserskih zraka u vidu elektrona kroz metalnu ploču koja ima dva metalna proreza. Nakon što elektroni prođu kroz prorez posmatraju se na ekranu iza ploče. Kada gledate čestice kroz prolaze, one se ponašaju kao metak, prolazeći kroz jedan prorez ili drugi. Ali ako niko ne posmatra česticu, ona pokazuje ponašanje talasa i može proći kroz oba proreza istovremeno.
Ovaj i drugi eksperimenti govore nam da nezabeležene čestice postoje samo kao “talasi verovatnoće”, kao što je veliki Nobelov nagrađeni Maks Born pokazao 1926. godine. To su statistička predviđanja – ništa drugo nego verovatni ishod. Dok nemaju posmatrača, nemaju stvarno postojanje, predstavljaju samo verovatnoću; samo kada posmatrač postoji onda se elektroni pretvaraju iz talasa u fizičke čestice, koje imaju svoju brzinu, trajanje i poziciju u prostoru i vremenu.
Bolje pojašnjenje i vizuelni prikaz možete videti u ovom videu:
Mnogi naučnici odbacuju implikacije ovih eksperimenata, jer se do nedavno ovo posmatrano posmatračko društvo smatralo ograničenim samo na subatomski svet. Međutim, to su izazvali istraživači širom sveta. Zapravo, pre par godina tim fizičara (Gerlich et al, Nature Communications 2: 263, 2011) proučavao je ogromna jedinjenja koja su se sastojala od 430 atoma i potvrdila da se ovo čudno kvantno ponašanje proteže u veći svet u kojem živimo.
Važno je da ovo direktno utiče na pitanje da li ljudi i druga živa bića imaju dušu. Kao što je Kant istakao pre više od 200 godina, sve što doživljavamo – uključujući sve boje, senzacije i objekte koje percipiramo – nisu ništa drugo do slika u našem umu.Ono što vidimo se ne nalazi u spoljšnjosti nego se formira unutar našeg uma. Kao projekcija holograma u vidu slika koje se formiraju unutar našeg mozga.
Prostor i vreme su jednostavno alati uma. Sada, za zabavu idealista, naučnici počinju da prepoznaju da ta pravila omogućavaju postojanje same duše… Zaista, gore navedeni eksperimenti sugerišu da objekti postoje samo sa stvarnim svojstvima ako se posmatraju. Posmatrač kreira stvarnost samim aktom posmatranja. Rezultati ne izazivaju samo našu klasičnu intuiciju, već sugerišu da je deo uma – duša – besmrtan i da postoji izvan prostora i vremena.
[1] Vesna Mihajlović
[2] U kvantnoj mehanici, Heisenbergovo načelo neodređenosti govori kako je načelno nemoguće istovremeno odrediti tačan položaj i brzinu neke čestice. Što preciznije merimo položaj, manje precizno merimo brzinu i obrnuto.Sve suprotno determinističkim principima fizike. Ova teorija otpočela je eru probabilističkog pristupa kvantnoj fizici i stvarnosti oko nas odnosno eru kvantne verovatnoće.
Autor : Stefan Vulović
