Odluka za život u planini

Odluka za život u planini

Ja sam oduvek htela jedno, a to je SVE!

Kao mala tražila sam i dobijala dosta igračaka i slatkiša. Kao malo veća htela sam dosta znanja. Kao malo jača htela sam dosta pobeda i veština,a zatim su na red došla putovanja, pa sam htela dosta ljubavnika. Pa poslovnih uspeha, htela sam i dosta problema i sve sam dobijala, ali i dalje sam imala tako malo.

Jedini deo mog života gde bih se osetila kompletnom bio bi odlazak u planine vikendom i leti nešto duže.

I tada bih govorila kako je sve savršeno u prirodi, ali ja ne bih tu mogla živeti, jer šta bih ja tu imala da radim. Haha, sada je to jako smešno.

Moj put joge  i staza meditacije i molitve polako je sa mene skidala dronjke koje su moje želje nabacile na telo i dušu koje je sa rođenjem dobilo sve što mu je potrebno.

Nema bolnijeg procesa od puta istine, gde gubimo lažni komfor, lažni identitet, nepotrebne želje.

Kada dozvolite da se o vama stara ćutanje, onda na površinu izađe buka. Ona buka koja vas cepa na hiljade delova u jednom komadu. A onda stižete blizu onoga koji nikada i nije bio odvojen od vas. To neću pokušati da objasnim, jezik ne može da proviri u tu prisutnost.

Kada sam došla u taj vremenski proces gde ne želim više ništa, gde postajem zahvalna za ono što nemam, dobila sam sve što mi je trebalo, ali to tek sada znam.

Srela sam svog sadašnjeg životnog saputnika, ali ne u gradu, u nekom zagušljivom lokalu, već u planini, ako me neko ikada upita šta je život, šta je pravi život objasniću mu baš taj trenutak susreta – taj osećaj radosti i straha kada dođe vreme promene!

…I nakon unutrašnjih previranja, tumaranja po hodnicima razuma i strahova, pekla sam se u sopstvenom sosu, ali upravo to rastapanje me je činilo bogatijom, taj živi osećaj iskustva, to vreme odluke i odgovornosti, ah kakvo bogatstvo!

Imamo divnu kućicu ispod planine Rtanj, u selu Vrmdža. Ujutru dok još ležimo u krevetu, zagrlimo se i pomolimo zajedno – zahvalimo. Zatim pijemo kafu ili Rtanjski čaj ispred kuće na odblesku sunca sa planine.

Odlazimo u baštu i biramo šta želimo za doručak, vežbamo zajedno ispod starog oraha Qi Gong i u plevnji Jogu. Pravimo novu kućicu od blata, plevimo baštu, šetamo po preriji ispod Rtanjske piramide, beremo lekovito bilje, pričamo o svojim uvidima dok smo nešto radili na placu ili vežbali, dizajniramo naš životni prostor, odlazimo do prvih komšija gde razmenjujemo iskustava, pričamo o seoskim radovima, probamo novo slatko.

Večeramo kozji sir sa maslinovim uljem i belim luko. Ja lično, volim da tapkam prstom po mrvicama koje ostanu u tanjiru. I tada imam inspiraciju da kažem i nešto mudro.

Popijemo po čašicu kruške (domaće rakije) i spremamo se za spavanje tako opijeni vazduhom i preplavljeni novim idejama za sutra. Pre nego što legnemo, Miloš odlazi da nahrani psa i mačka. Ja uglavnom ležem prva i u planinskoj svežoj tišini imam osećaj da sam DOBILA OVAJ DAN. Setim se u gradu koliko sam puta legla sa osećajem kako sam izgubila u jurnjavi nečega bledog ceo jedan dan.

Zagrlimo se i pomolimo zajedno, zahvalimo za sve što imamo, a ja shvatam da sve što sam htela nije Sve već Jedno!

Autor : Ana Ninković