Telo kao odraz potisnutog: Psihosomatske tegobe

,,Mnoge stvari bi se desile. Da ste samo izgovorili naglas šta želite.” – Hese

Često se kaže da je naše telo naša kuća u kojoj stanuje naša svest ili naša duša, nazovite kako vam volja. Međutim, istina je da mnogo ljudi više pažnje obraća na telo i simptome isključivo tretira kao odraz narušenog fiziološkog funkcionisanja.

Ako napravimo paralelu u stvarnosti sa kućom, da li to znači da, ako pukne cev u jednoj sobi, to neće uticati na ono što se dešava u drugoj? Sigurna sam da bi svi odgovorili da hoće, jer biste rekli da je to sistem. Isto je i sa svešću (dušom) i sa telom. Telo i njegovi simptomi  su izraz odgovarajuće informacije, odnosno, zgušnjavanja odgovarajuće slike. Svi telesni procesi i funkcije se ne mogu samo objasniti polazeći od same materije, već su svi oni zavisni od odgovarajuće informacije, čije polazište je sama svest.  A šta se to nalazi u našoj svesti? Mnogo toga zapravo.

Gotovo uvek kada razgovaram sa klijentima pitam ih da opišu sebe ili ih pitam šta biste odgovorili na pitanje: ,,Ko sam ja?’’.  Ovo pitanje je tako jednostavno, ali sržno zadire u identitet same osobe i govori mnogo o tome da li uopšte osoba voli sebe, koliko je svesna sebe, svojih osećanja, sluša li svoj puls.

Mnogi ljudi prolaze kroz život ne voleći sebe, ne obraćajući pažnju na svoja osećanja, skrivajući ih. Postoji više posledica ukoliko osoba ne prihvata samu sebe.

Prva opcija su različita samodestruktivna ponašanja (koja mi sa strane kao posmatrači vidimo kao takva). Dok ih sama osoba vidi kao načine utehe i gašenje unutrašnjeg osećanja samomržnje i prezira.

Druga opcija je upadanje u spasilačke misije drugih ljudi. Beskrajno udovoljavanje potreba drugih, a usled neljubavi prema sebi, gaji se uverenje da su potrebe drugih važnije nego sopstvene lične potrebe.

Usled ovoga ulazi se u toksične emotivne odnose u kojima zapravo najviše povređujemo sami sebe ne voleći se i ne osvešćujući šta sve zapravo osećamo ka toj osobi sa kojom smo. Sigurna sam da su se neki od vas već prepoznali u ovim rečenicama, ali i da vam stoji dilema, da li je ljubav prema sebi sebičnost?

Istina je da bez ljubavi i poštovanja prema sebi, ne možete imati saglasne odnose sa drugima niti razviti istinsku bliskost koja vam je potrebna.

 No, da se vratimo na još jednu važan aspekt nepoštovanja sebe, a to je putem telesnih simptoma. Naime, kada nešto ne dozvoljavamo sebi, kada ne želimo sebi da priznamo, da se suočimo sa nekom istinom, to postaje zarobljena energija koja se skladišti u našem telu. Ona uzrokuju napetost mišića, manju prokrvljenost našeg tela, manje kiseonika, grčenje i na kraju bolove i oboljevanje.

Skriveni proces sabijanja emocija usled nezadovoljenih potreba i neprorađenih emocija u našem telu naziva se somatizacija (soma na latinskom znači telo). Kada somatizujemo, mi prebacujemo naše emocionalno i mentalno stanje u naše telo, jer ne dopuštamo da se izrazi na svesnom planu, već kroz fizičke simptome.

Još je Frojd ukazivao da ni jedna emocija niti potreba ne mogu, a da ne pronađu svoj put, ako ne kroz svesno, onda kroz omaške u govoru, pisanju, kroz snove ili pak telesne simptome i bolesti. Ili ako vam je bliže… Energija se ne može uništiti, može samo da prelazi iz jednog oblika u drugi.

Mnogobrojni su primeri šta sve sebi možemo da uradimo i kako naše telo može da odreaguje. Fascinantni smo zapravo kao ljudska bića.

Telo kao štit. Osoba koja je proživela emocionalnu traumu seksualnog zlostavljanja u detinjstvu, počinje utehu da pronalazi u hrani i u tokom godina postaje sve deblja. Gojaznost je ovde kao neka vrsta štita, da više nikome ne bude poželjna i ne dospe u situaciju zlostavljanja.

Osoba počinje da razvija stomačne tegobe u vidu povraćanja. Šta je to što ne može da prevari i mora da izbaci napolje? Sa čim joj je teško da se suoči? Zbog čega je ljuta? Može li da ispolji svoju seksualnost?  Često zaboravljamo da je stomak sedište našeg libida.  Da li u njoj postoji konflikt odrastanja tj. težnja da se vrati u bezuslovnu prihvaćenosti ljubav, dok realnost daje suprotnu sliku?

Osoba ne može da izrazi svoj bes prema nekome ili svoju emociju smatra neopravdanom, ali je ipak oseća. Ili pak život kao takav ne prihvata, smatrajući da je uskraćena za nešto, nepravedno. Često ima probleme na koži i gnojne procese.

Osoba počinje da razvija tegobe sa glavoboljama. Iz razgovora saznajemo da je iznenadni gubitak roditelja neožaljen. Glava se ,,razbija” oko neizgovorenih reči i nedovršene celine.

Ubrzan rad srca u paničnom napadu poziva da se bavite svojim emocijama, koje ste možda dugo skrivali.

Podsećam, panični napad je samo simptom, vrh ledenog brega.

Ko ste vi? Kako ste? Pokušajte da odgovorite iskreno sebi. Tajne su lepe, tajne su savršene, ali tajne su i često i razarajuće. Ovaj život je dar. Jedino što mu dugujete da osluškujete sebe, da prihvatite ono što osećate i da na kraju prihvatite sebe. To je jedini put isceljenja. Na tom putu slušajte šta vam govori telo, jer putevi duše nisu uvek očigledni. Priznajem, put nije lak i nije preko noći. Ponekad zahteva i da o tome prodiskutujete sa nekim ko je stručan, a neutralan.

Autor : Anđelija Simić