Kako uloge koje igramo utiču na naše telo
Razmišljate li o ulogama koje igrate? O maskama koje nosite? Ja da. Često i mnogo. A reći ću vam i zašto. Jeste li primetili kako određene uloge formiraju vaš opseg kretanja?
Zatvorite oči na kratko. Sećate li se kada ste bili dete? Prizovite to sećanje. Možda niste bili najaktivnije dete u svom okruženju, ali sigurna sam da ste trčali, preskakali lastiš, možda ste se penjali na drvo ili ste čučali iza grma igrajući žmurke. Sedeli ste samo kada bi vas na to primorali – kod doktora u čekaonici ili na slavljima na kojima nije bilo druge dece. Vaše kretanje je bilo spontano i kreativno, jer nije bilo ničega da vas sputava. Kao deca ste bili apsolutno slobodni.
I niste imali uloge. Prihvatali su vas onakvima kakvi jeste. Ali čim krene školski period počinju i očekivanja. Jer dobra deca su mirna, poslušna i vaspitana. Ne skaču po ulici, ne vrište, rade domaći i posvećena su školi. Vidite li kako to ide?
Devojčice postaju male dame, a dame ne igraju na stolu, zar ne? Vrlo su odmerene u ponašanju i u stavu. Ne prenagljuju, hodaju polako na visokim štiklama, govore tiho i ne pokazuju previše emocija. Onda te dame postanu žene, domaćice, direktorke, majke ili sve to zajedno. Provode sate sedeći za radnim stolom, u automobilu, autobusu, stojeći uz šporet ili sudoperu, spremajući brojne ručkove i večere.
I upravo tako kroz uloge koje biramo da igramo, identifikacije koje preuzimamo, kroz naše veze, društvo i religijska opredeljenja mi formiramo obrasce kretanja. I u okviru tih obrazaca kretanja mi dozvoljavamo pojedinim delovima našeg tela da se kreće, dok neke druge limitiramo u zavisnosti od uloge koju smo izabrali da igramo.
Da vam kažem nešto iskreno – mnogo je to inhibiranih, potisnutih pokreta. Svaki potisnuti pokret stvara odjek jedne emocije koja vrišti iz dubine vašeg srca. Ali mi okrenemo glavu. Pravimo se da ne čujemo. A svaki put eho je sve slabiji, dok na kraju ne utihne. Do tad smo već iskrivili kičmu, isturili karlicu, pogurili ramena i deformisali stopala. U šta smo se pretvorili?
U senke onoga što smo mogli biti.
Je li vredelo?
Autor : Milica Tanja Mazinjanin
