Većina ljudi zna i govori o poremećajima ishrane, ali nisu svesni da se bave samo posledicama, a ne konkretnim uzrokom problema. Ako zaista želimo da rešimo neki problem u našem životu, moramo da se bavimo uzrokom, a ne posledicama. Uzrok za većinu poremećaja u ishrani jeste PST – poremećaj slike o telu.
Šta je uopšte PST – poremećaj slike o telu?
PST se definiše kao psihički problem koji nastaje zbog nezadovoljstva sopstvenim telom, ili određenim delom tela. To nezadovoljstvo je toliko veliko da osoba ne može normalno da funkcioniše u svakodnevnom životu jer ne uspeva da kontroliše svoje negativne misli vezane za svoje telo i zbog toga dobija napade anksioznosti, pada u depresivna stanja i čak dolazi i do suicidnih misli.
Američka asocijacija za depresiju i anksioznost je objavila da ovaj poremećaj ima cak 1.7-2.4% cele populacije! Što je svaka 50-ta osoba! Rezultati pokazuju da je ovaj poremećaj zastupljen i kod muškaraca i kod žena u skoro jednakim procentima.
Simptomi PST-a su sledeći:
- Konstantno gledanje sebe u ogledalu na negativan način
- Izbegavanje ogledala
- Skrivanje odeređenog dela tela odećom, šminkom…
- Neprestano vežbanje ili doterivanje
- Konstantno poređenje sebe sa drugima
- Kada osoba dobije kompliment, ne veruje u to što čuje
- Izbegavanje socijalnih aktivnosti
- Primena nepotrebnih estetskih zahvata
- Napadi anksioznosti, depresija
- Osećaj stida i srama zbog svog izgleda
- Suicidne misli i negativan monolog
- Nedostatak hrabrosti
Zašto uopšte dolazi do Poremećaja Slike o Telu?
PST najčešće nastaje u adolescentskom dobu, kada deca prolaze kroz razne fizičke promene, a nisu edukovana u pravom smeru i ne znaju kako da se nose sa svim tim promenama i što je najbitnije, nisu naučena sta znači voleti i prihvatiti sebe onakvim kakvi zaista jesmo. Zbog neznanja i uticaja medija i socijalnih mreža, adolescenti počinju da se porede jedni sa drugima, a što je još gore – počinju da se porede sa poznatim ličnostima koje imaju “savršena” tela, i tada počinju da misle da nisu dovoljno dobri, dovoljno lepi, dovoljno privlačni itd…
Međutim, ne dešava se samo adolescentima PST. To može da se desi u bilo kojem životnom dobu, u kojem nastaju određene promene na našem telu. Sportistima nakon takmičenja, ženama posle porođaja, osobama nakon prestanka pušenja, nakon operacije, ili drugih životnih promena.
U današnje vreme izuzetno veliki uticaja imaju socijalne mreže, gde se prezentuju fotografije nasmejanih lica bez ikakve mane, izvajanih tela bez greške, perfektno beli zubi poređani u savršenom redu, moderna garderoba, slike na kojima deluje kao da ne postoji ništa drugo na ovom svetu osim fizičkog izgleda. I to sve gledaju adolescenti, ali i svi mi u raznim životnim dobima, misleći da socijalne mreže određuju standarde naših života. Dozvoljavamo da životi drugih ljudi (koji su uglavnom lažno prezentovani) manipulišu našim mislima i osećanjima. Mislimo da kopiranjem tih ljudi postajemo dovoljno lepi, dovoljno dobri, dovoljno moderni, i da ćemo biti prihvaćeni od okoline. Da li je to zaista tako?
Da li znate da najveći broj ljudi koji pati od poremećaja slike o telu i poremećaja ishrane, su baš ti ljudi koje gledate na televiziji i socijalnim mrežama? Da li zaista mislite da su svi ti ljudi srećni time što su okrenuti samo fizičkom izgledu?
Ovo se, takođe, može videti i među joga modelima koji nam serviraju kako bi trebalo izgledati, koje poze moramo savladati, koju garderobu nositi, itd… Mislim da je sasvim u redu primenjivati stvari koje nas inspirišu i koje nam se sviđaju i koje nas čine da se osećamo dobro, a ne loše. Poenta je zadržati autentičnost i prezentovati sebe onakvim kakvi zaista jesmo i na socijalnim mrežama, ali i u našim realnim životima.
Autor: Ana Gromović
