devojka se isteze na joga asuri

Svako ima svoju priču, ali ja i moja prostirka imamo jednu i to zajedničku. Kad bi prostirka mogla da progovori?! I može, naravno. Samo je stvar u njenom vlasniku, vježbaču, slušaocu, posmatraču.

Eh da znate šta sve moja prostirka ( mat – podloga) čuva. Što smo sve jedna o drugoj naučile? Kakve sve tajne su sačuvane u našem druženju/radu?! Eh da znate, koliko smo se puta ja i moja prostirka ispričale, posvađale, bile na putu razilaženja, odustajanja, s milion pitanja imduplo više potpitanja, smijale do beskonačnosti, plakale do poslednje suze (barem taj dan).

I da znate da prostirka može da progovori.

Da se pobuni, kad je nagazim kako ne treba, pa me nauči /uputi kako da to ispravim. A tek kako zna da jaukne kad zarijem nokte u nju pri nekom položaju a da nisam udahnula kako treba pa mi treba snage, a nju čupam /stežem ili se nisam fokusirala onako kako treba.

Koliko strahova, koliko znoja, koliko gnijeva, koliko svega i svačega moja prostirka čuva. Eh da samo znate. Nije ona neka skupa prostirka, brendirana, nije ni neka boja naj naj, niti je debela koliko bi trebalo, ali je moja i ja sam njena. Mi smo jedno, činimo jedinstvo, JOGU.

 

Pročitajte: ,,Koga i kako grlimo?”

 

Naučila me je kako da joj priđem, bez straha da se otvorim, oslobodim, upoznam sebe. Svoju bol i tugu, ne samo radost i blagost. Djelimo mi sve i svašta.

Znate ono kad ste mali, pa kad imate neko svoje drago ćebence, jastučić, nekog plišanog medu ili lutku, pa se od njih ne odvajate. Pružaju vam utjehu, sigurnost, kad vam je teško zagrlite taj vaš blaženi detalj/stvar.

E tako vam je i sa mojom prostirkom. Sjetim se svog prvog dodira sa prostirkom. Puna straha, hoću li ja to moći, kako ću izgledati, mogu li ja što mogu i drugi, uh sad će da me instruktorka kritikuje i slično.

Ali vremenom krećem da se budim. Da spoznajem sebe, moje JA. Daje mi sigurnost. Kada ujutru pospana stanem na nju ili predveče onako umorna od dnevnih obaveza, kako je dodirnem stopalima. Ooooooo, kakva čarolija tada krene da navire od stopala na više. Sa muzikom ili bez nje izvuče iz mene te pokrete, ponekad i one za koje nisam znala ni da mogu da ih izvedem, samo joj se prepustim i krenem.

To traje i traje, osjetim svoj dah,pravilan ne grčevit kao nekad, svoj unutrašnji mir, ispunjenost, samo se prepustim. Ne marim kako ću izgledati u očima drugih, ne marim za kritike, kreiram svoj pokret uz lagane šapate u dogovoru s mojom prostirkom i to bude vauuuu.

Povjerenje, samopouzdanje, otvoren um, sloboda, moć življenja, ljubav… koju stvaram dok sam na svojoj prostirci rezultira nezaustavljivom strašću.

 

 

Autor: Milica Perović

Podeli sa prijateljima 🙂
TwitterFacebookLinkedInPin ItWhatsAppViber

OSTAVITE KOMENTAR

Your email address will not be published. Required fields are marked *