bela tabla sa crnim natpisom OVO SAM JA

Dobro.  ‘Ajmo malo i o ovome.

O čemu?

O indoktrinacijama – bilo koje vrste.

Ima svega, sve se nudi, svašta se nameće i proda[je], mnogo se priča, a malo se misli. Malo se misli o svemu pa se mnogo toga uzima zdravo za gotovo, usvaja se bez ikakvog ličnog stava o tome. Usvaja se zato što je neko rekao da to tako treba ili, što je još gore, zato što je tako u trendu. Pitanje je ko je rekao i šta je tačno u trendu.

Popularno je ići od radionice do radionice, od seminara do seminara, popularno je biti srećan i onda kada nisi i smejati se onda kada ti se plače bez prestanka i na sav glas.

Na sve strane se propagira nekakav lifestyle sa kojim ni na jednom nivou bića i svesti nismo usklađeni, ali se svim silama trudimo da ga ispratimo pa mantramo nekakve afirmacije i davimo ljude oko sebe kako je sve cool i sve je super, a zapravo je sve grozno i najradije bismo pobegli negde da ikako možemo – od sebe, uglavnom.

Problem se uveća kada nam postane jasno da od sebe nikada i nigde ne možemo da se sakrijemo. Nosimo sebe sa sobom gde god da smo i ništa se neće promeniti ponavljanjem nekakvih, a uglavnom tuđih afirmacija u koje ne verujemo. To prosto i jednostavno ne funkcioniše na taj način.

 

Pročitajte: ,,Beograd, moj grad”

 

Afirmacija sama po sebi nije loša i može da bude korisna. Šta je neophodno da bi nam koristila? Pa da verujemo u to što afirmišemo i ponavljamo za dobro jutro, laku noć i ceo dan u međuvremenu. Lujza Hej je napravila dobru filozofiju zasnovanu na afirmacijama, zapravo iskoristila je ono što su mnogi pre nje govorili, na primer Buda koji je, da se podsetimo, rekao ovo: The mind is everything; what you think – you become.

Mi na našim prostorima više volimo ono čuveno i po celom internetu citirano: Kakve su ti misli, takav ti je život. Dakle, Lujza je to popularisala i to je uradila dobro, zahvaljujući njoj postali smo svesniji da ima mnogo toga na šta u životu mi sami možemo da utičemo, ali nije dovoljno ponavljati ono što je Lujza ili bilo ko popularisao ako mi sami ne verujemo u to.

Nije, dakle, do trenda. Do nas je. Do našeg mentalnog sklopa. Do naših uverenja. Do našeg uma. Jer nema te Lujze ili Robina Šarme ili Bude ili boga oca koji po tom pitanju nešto može da uradi za nas ako mi sami ne želimo da nešto uradimo.

Uostalom, kroz život nas uglavnom vodi ono čega nismo svesni, nesvesno, pa ponavljanje praznih reči (a prazne reči su one koje za nas nemaju baš nikakvo značenje) neće da uradi baš ništa, osim što će da nam stvori novo uverenje da s nama definitivno nešto nije u redu, da smo propast živa, kada nam postane jasno da mantramo i afirmišemo, radimo sve moguće i nemoguće što su nam na tim silnim radionicama i seminarima rekli da moramo da radimo ako želimo da uspemo u bilo čemu, ali da ništa od toga ne radi!

Pročitajte tekst: ,,Kralj, svinja i Buda”

Pa kako ne radi kad radim sve što treba! Mora da nisam normalan. To, i još niz nekih drugih kontraindikacija, može da odvede u stanja koja sasvim sigurno ne želimo, u depresiju na primer. U agresiju, takođe. Imajmo u vidu da je depresija stanje u kom svu krivicu [za “bezuspešno poštovanje svega” što su nas ubedili da moramo] svaljujemo na sebe, a da je agresija usmerena prema nekom drugom, prema deci na primer ili prema supružniku koji su, je l’ te’ krivi što naše afirmacije ne rade, a ne rade zato što (i oni) ne veruju u njih!

Meditacija. Lično, nemam ništa ni protiv toga, štaviše. Međutim, kad me pitaju da li meditiram, iznenade se kad kažem ne. Zašto se iznenade? Pa zato što valjda svi mi koji se bavimo coachingom i bilo čim sličnim, moramo zaboga i da meditiramo!

 

Pročitajte: ,,Podvala u magli”

 

Kakav sam ja coach ako ne meditiram i ako ne znam ko je ovaj ili onaj sa YouTube-a ili ko šta radi ili kako se ko zove. E pa ne meditiram. I ne znam ko je ko na YouTube-u. Kad me zanima, ja saznam.

Kad me ne zanima, ne bavim se saznavanjem.  Imam svoje načine meditacije koji isključuju dosadno sedenje i terasasto ili kakvo god disanje, a ako nekoga baš zanima kakav je to moj način meditacije, evo da kažem i to: šetam. Uglavnom.

To mi je jedan od načina na koji održavam i kondiciju i telo i um i duh. Slušam muziku. Sednem malo na klupu na Kalemegdanu. Pijem kafu i gledam u život koji se odvija u ulici u koju gledam. Ili jednostavno odem u Zoo vrt. Ovaj naš jedan jedini koji imamo i meni poseban.

Eto kako meditiram – u pokretu. Da li mi misli tada naviru ili ih nema? Ako mi se misli, mislim. Ako mi se ne misli, ne mislim. I to je cela (moja) filozofija što se meditacije tiče.

Dakle, meditacija na koju prvo pomislimo je sasvim okej ako smo s njom usklađeni. Ako nismo, onda možda za nas i nije okej, šta god nam pričali po YouTube-u i ostatku interneta. Nismo svi za sve i ne odgovara sve svima. A to je, verovali ili ne, sasvim u redu.

Bila sam jednom i na nekom motivacionom jednočasovnom show programu koji, doduše, i ne traje baš sat vremena ali da je show – jeste. Show. U kom onaj koji napravi oko sebe dobru i da odiše uspehom scenografiju, koji se okruži knjigama koje je napisao, a u kojima uglavnom nema baš bogzna šta da se pročita, nešto priča.

Šta priča? Ono u šta ni sam ne veruje. Kako mu uspeva da “hipnotiše” masu? Dobrom glumom i veštinama koje ima svaki show majstor. Da li je to stvarno dobra gluma? Jeste, do onog trenutka kad ga provališ. Kako ga provališ?

Pa malo i slušaš to što govori a naročito način na koji govori. Kad uvidiš i čuješ da jednu istu rečenicu vrti na osam različitih načina, onda se pitaš šta ćeš tu, nekako sačekaš da se završi, odeš i na to se više ne pecaš i ne vraćaš. Jednom je dovoljno.

Da se razumemo, ni motivaciono govorništvo u suštini nije ili ne mora da bude loše. Naprotiv. Ima sjajnih govornika koji stvarno veruju i žive to što govore, ali njima uglavnom nije neophodna brodvejska scenografija.

Njima je svejedno da li ih sluša jedan čovek ili deset hiljada ljudi jer oni su to što jesu, bave se suštinom, ne zanima ih forma. Oni možda nisu ceremonijal klovnovi, ali nije ni potrebno da to budu jer njih slušaju suptilnije uši.

 

Pročitajte: ,,Usamljenost”

 

Sve i da hoću, a neću, da preskočim svoju sferu – coaching, ne mogu. I tu ima dosta toga što je važno pomenuti, tek da se i o tome malo razmisli, ako ništa drugo.

Pre svega, kao i u svakoj drugoj sferi, da ne kažem branši, postoje ovakvi i onakvi, samozvani coach-evi i oni koji to nisu, odnosno oni koji su ipak išli na nekakve obuke, treninge, koji su pročitali više od jedne knjige iz oblasti tzv. samopomoći, oni koji su se rodili da se bave time.

Ima onih koji sebe smatraju dovoljno kompetentnim da drugima, odnosno klijentima sa kojima rade, sole pamet. Ovde svakako ima prostora da se zapitamo a šta znači to dovoljno kompetentnim? Da li je iko u ovom svemiru (dovoljno) kompetentan da bilo kome soli pamet?

Druga stvar je što volimo da se smatramo dovoljno kompetentnima da to radimo, prosto volimo da solimo pamet. Međutim, coaching nije soljenje pameti, baš kao što nije ni savetovanje, a ni učenje nekoga kako treba da živi.

Coach nije guru, nije osoba koja nema svojih problema jer ima ih, nije bogotac koji sve zna, sve može i bezgrešan je. Coach je čovek. I to je dobro znati čisto da ne bude zabune.

 

Šta je coaching?

Bukvalno: kočijanje. Iz toga proizlazi da je coach – kočijaš. Da. Ako to imamo u vidu, onda dolazimo i do pitanja a šta coach tačno radi? Dolazimo i do odgovora: prevodi klijenta iz tačke A u tačku B, odnosno pomaže mu svojim kompetencijama da iz stanja u kome se trenutno nalazi (a u kom nije nužno zadovoljan) pređe u željeno stanje (u kom će biti zadovoljan ili bar zadovoljniji nego što je bio).

 

Kako to radi?

Aktivnim slušanjem i postavljanjem preciznih pitanja na tačno određenim mestima i primenom odgovarajućih procesnih vežbi, odnosno tehnika ukoliko za procesnim vežbama postoji potreba. Nije svaki klijent isti i nemaju svi iste ciljeve, probleme, teškoće, uverenja, sreće i tuge; svakom od njih neophodno je pristupiti kao jedinstvenoj ličnosti, što dalje implicira da tu nema mesta za šablone. Bar kod mene i u mom radu nema šablona.

Međutim, to sve nije dovoljno. Nije dovoljno baš zato što ljudi suštinski nisu šablon. Coach mora da poseduje i nešto više od pukih sertifikata, papira, diploma raznih ili miliona sati provedenih na raznoraznim predavanjima, treninzima i čudima. Mora da poseduje istinsku potrebu da ljudima bude od  koristi. A to je nešto što nigde ne može da se nauči.

Imala sam priliku, naravno, da stupim u kontakt sa raznim ljudima koji sebe nazivaju coachevima. Imaju svako pravo na to, jasno. Problematično je, međutim, što se zahvaljujući njima svi svrstavaju u istu teglu (ne mora uvek da bude fioka).

Drugim rečima, zahvaljujući njima i oni koji zaista valjaju, koji se zaista bave ljudima na takav način, bivaju označeni i doživljeni kao prodavci magle. No, toga kako rekoh ima u svakoj sferi; nije ni burek dobar u svakoj pekari.

Još jedna stvar koju bih istakla jeste da coach nije istražni sudija pa ne bi trebalo tako ni da se ponaša. Klijent nije u postupku krivične istrage pa ga kao takvog ne bi trebalo ni tretirati. U vezi sa tim, ponavljam da ono što coach nauči na akademiji koju je pohađao kako bi dobio zvanje coacha nije dovoljno.

 

Pročitajte: ,,Komplimenti”

 

Nije svako rođen da bude matematičar ili kuvar, pa prema tome nije svako rođen ni ljudima i njihovom ličnošću i dušom da se bavi. Mora da postoji i neki osećaj za to. 

 Bivala sam u situacijama da razgovaram sa coachevima koji su “super uspešni”, koji su se postavljali kao da su Jung reinkarniran u podignutu obrvu kojom gledaju onog ko sedi pored njih jer bože moj – pa oni su coach! Gubili su tada iz vida da sam i ja coach, mlađi od njih doduše, ali coach koji tačno zna šta rade, šta će i kada da ga pitaju.

Bili su, dakle, predvidivi. Radili su, dakle, po šablonu. Ima svakako i odličnih među njima, radila sam i sa njima, ali svakako ima i onih koji to nisu. Tu fensi ofis pada u sedamdeseti plan, baš kao i njihov višegodišnji kredibilitet.

 

Šta je glavna problematika?

Bavljenje formom je glavna problematika…bavljenje formom koja je, ako izostane suština, apsolutno besmislena i beznačajna, koja je (da l’ da kažem) magla.

 

Zašto sam pisala o ovome?

Da bih na taj način ukazala na značaj promišljanja. Ovaj tekst nije jedini koji sam napisala sa tim ciljem, ali verujem da je koristan. Napominjem da, kao autor napisanog, nemam ništa ni protiv čega opisanog ovde, ali važno je da znamo šta usvajamo, a šta ne.

Važno je da znamo ko nam i šta priča, važno je da znamo u šta mi verujemo, a u šta nas uveravaju često mimo naše svesti o tome, važno je da ne dozvolimo bilo kome da manipuliše nama na bilo koji način, važno je da prepoznamo žito u kukolju i kukolj u žitu.

Važno je da znamo da indoktrinacija bilo koje vrste i bilo čim nije dobra.

 

“Da bi pronašao sebe, misli za sebe.“

 [Socrates]

 

Autor: Anita Šipić

Podeli sa prijateljima 🙂
TwitterFacebookLinkedInPin ItWhatsAppViber

OSTAVITE KOMENTAR

Your email address will not be published. Required fields are marked *