zalazak sunca iza kalemegdanske tvrđave

“Da li se sećaš kako bilo nam je pre,
posle svega šta sad ostalo je…
moj Beograde.”

[Beogradski Sindikat, Balada disidenta]

25. oktobar…

Jurcam kroz Knez Mihailovu u pravcu bankomata, probijam se kroz gužvu jer veče je, iako kasno oktobarsko, bilo predivno pa su se ljudi prosuli po beogradskim ulicama kao mleko iz tetrapaka – svuda ih je bilo, i gledam na sat…imam dogovor sa jednim starim poznanikom. Kad sam videla da ne da neću da zakasnim nego ću još i da poranim, ipak sam nastavila da jurcam u pravcu bankomata…sve do trenutka kad su mi slušalice u ušima zapevale ovu pesmu s početka. Pa sam zastala usred gužve koja onog ko zastane može i da proguta kao nekakva crna rupa, osmehnula se sebi i svom gradu pa zapitala sebe a gde juriš, gde čoveče stalno juriš…gledaj.

Bankomat neće nigde da ode, ali će to veče, takvo kakvo je bilo, da nestane. Jednom kada bude i prođe, sasvim sigurno više neće da se vrati…biće nekih drugih večeri, jasno, i nekih novih, drugih i drugačijih momenata, i opet ću da jurim negde, do bankomata kroz Knez Mihailovu na primer, ali 25. oktobar 2019. godine je sa svojim momentima bio tu samo tada…i neće ga biti nikad više. Seta neka prolazi kroz ove reči i možda je osetna, a možda je to nešto do mene.

Možda je i do mirisa koji su lelujali po vazduhu mog grada te večeri, sjedinjenih sa jedva čekanjem da se, konačno, nakon mnogo vekova svega i svačega u međuvremenu, sretnem sa čovekom koji je

svojevrstan blast from the past i koji zna…kako stvari stoje. S nekim ljudima smo povezani na neke totalno neobjašnjive i neprepričljive načine, ali možda stvarno ni nema potrebe da sve pokušavamo da objasnimo. Miris pečenog kukuruza i pečenog kestenja zavukao se u svako platno svake slike uličnih prodavaca istih, baš kao što se zavukao i u svaki nos koji je te večeri njuškao nešto po Knez Mihailovoj ulici…u svaki nos koji je u mirisu tog kukuruza i kestenja osetio i miris vremena kojih više nema. Njuškamo, tražimo tragove onoga što je nekad bilo, tražimo i ne nalazimo ali osetimo…kažu da ništa tako snažno ne može da nas transportuje u prošlost kao miris. A to veče je vrvelo od života i od mirisa. Nekako je sve tada bilo obuzeto nekakvim prijatnim dahom vremena koja su odavno prošla i ostala negde tamo, iza nas.

“Ja sam odrast’o na pesmama
gradskih boema
i pričama alasa kojih danas više nema…
Kalio se s najboljima
po zadimljenim birtijama,
udvarao se damama,
kockao sa lihvarima…
Nekad kući srećan, nekad sve izgubio,
nekad ženu grlio, nekad kaldrmu ljubio…”

 

Pročitajte tekst: ,,Prodavac sladoleda”

Vremena su iza, ali Beograd je još uvek tu. Pokušavaju da mu odstrane dušu, ali to nikada niko neće moći, koliko god se trudio i koliko god ga ne voleo. Menjaju mu formu, ali suština grada Beograda se nikada neće promeniti…nju je nemoguće rekonstruisati. Jer Beograd je ljubav, a ljubav, iako ima različite oblike, uvek suštinski ostaje to što jeste…ljubav.

Pročitajte tekst: ,,Kralj, svinja i Buda”

U toj ljubavi žive i dišu mnoge duše, a među njima i jedan od pomenutih slikara u Knezu, zvaćemo ga samo P.

– Pa gde si ti?! Čoveče, pa baš te dugo nisam video!, kaže meni P. sav oduševljen.

– Ma tu sam P., ali izbegavam da prolazim kroz Knez, bežim od gužve a ovde je konstantna ludnica…prođem ovuda par puta godišnje. Kako si?, pitam ga a on me hvata za ruku i nastavlja dalje…

– Jao bre, pa dođi da te zagrlim! Evo tu sam uzeo atelje…pokaže rukom na ulicu…pa sam ceo dan ovde. A ti, vidi kako si mi lepa, i srećna! Deluješ mi tako…je l’ jesi?

Nasmejem se…

– Jesam P., jesam…odgovorim mu. Malo ne volim ovu zimu koja tek treba da počne, ali sam sjajno.

– E ako si, i treba da budeš! Čoveče, pa skoro sam zaboravio kako izgledaš, jedva te prepoznah!

– Eh, P., mene da zaboraviš, pa ja sam nezaboravljiva!, napravim štos koji je upalio…što zna da se desi! Da mi štos upali…

– Pa ajde bre da nekada popijemo neku kafu, hoćeš? Ajde!

– Hoću P., hoću…popićemo kafu jednom.

Pozdravismo se, izgrlismo, on u osmehu osta, ja u osmehu odoh i eto, tako to ide u Beogradu…

 

Pročitajte tekst: ,,Komplimenti”

 

 

1. novembar…

Vraćajući se s treninga, glave zabijene u šal i u neke misli [ovaj put nisam slušala muziku a morala sam slušati nešto; slušalice su mi istog tog dana u opet nekakvoj jurnjavi ispale pa sam ih zgazila a onda su, naravno, capnule], na samom početku te večeri praznjikave Knez Mihailove, na susretu Palate Albanija i Sremske ulice, odjednom sam se, eto tek tako, našla usred Njujorka! Tu na tom raskršću je baš tada neki dečko svirao saksofon, za samog sebe i za nas nekoliko koji smo prošli tuda glave zabijene u šal i u neke misli. Zvuk nam se zavukao u uši i pod korake, protegao se preko zgrada i dopirao do polovine ulice. Saksofonista osta u Njujorku, a ja se spletom nekih čuda, onih čuda koja je moguće doživeti samo u Beogradu jer se samo u Beogradu i dešavaju takva kakva su, nađoh u Parizu! Harmonikaš skupljen od hladnoće i rasviran kao harmonika koju je svirao, odveo me je tamo…u sekundi. Izvukoh glavu iz šala, nasmejah se i nastavih niz i dalje praznjikavu Knez Mihailovu. Čoveče, kakav je svemir ovaj moj grad…

“Zato sećanja sam skupljao
k’o ožiljke da podsete
da nije uvek bilo samo hladno i sivo…”

I nije uvek bilo samo hladno i sivo. Rušili su ga u ratovima, rušili su ga i u miru, rušio ga je svako ko se u njemu osetio ugroženim, ruše ga i dalje i posivi s prvim novembarskim danima, rashlade ga košave, ali Beograd je istraja[va]o i samog sebe održa[va]o u životu. Oberučke je prihvatao sve koji su mu ikada pozvonili na kapije, hranio je gladne i onda kada je i sam bivao gladan i istrošen, grlio je neutešne, ostavljene, izgubljene i same, pričao je onda kada niko ništa nije imao da kaže i slušao je onda kada nije imao ko da čuje. Gaze ga, pljuju, psuju, proklinju i mrze, pokušavaju da mu u asfalt utkaju seme zla, ali on se ne da. Rađa i dalje neku decu koja niču iz istog tog asfalta, koja tu budu i doveka ostanu jer gde iz Beograda i od beogradskog razgaženog asfalta da odu kad su Beograd i njegov asfalt njihovi. To je povezanost koju nijedan kran i nijedna rušilačka mašina ne mogu da raskinu, prekopaju ili odnesu na restauraciju s koje nema povratka.

“A sad opet ovde
al’ sve nam se izgubilo,
posekli su kesten gde sam nekad tebe ljubio…
Ne mirišu lipe,
nema stare violine,
nema ciganina sedog da za moju tugu brine…
moj Beograde.”

 

Pročitajte tekst: ,,Podvala u magli’

 

Idući kući iste te noći, a preko napaćenog rekonstruisano rekonstruisanog Trga republike, čula sam nešto što ne bih čula da nisam zgazila slušalice jer bi mi bile u ušima, a vredno je i sjajno čuti nešto takvo. Smeh. Takav fantastičan grohotan smeh dvojice muškaraca koji se razlegao po čitavom Trgu kao testo za palačinke po nauljenom tiganju. I sad dok pišem ovo odzvanja mi u glavi taj tako redak, nažalost sve ređi, zvuk. Jer smeha je sve manje…grohota naročito. Međutim, iako ga je sve manje, ta dva sjajna tipa su dokaz da [takav] smeh ipak postoji, zaori se tu i tamo…zagrmi. Doduše, možda su i nama slušalice [ili neki drugi čepovi] prečesto, previše i preglasno u ušima kako bismo se odbranili od silnih [loših] vesti koje nam prolaze kroz čulo sluha, pa u toj samoodbrani ne čujemo ni ono što i dalje kuca u ovom gradu. Ne čujemo život. A Beograd je i to – dokaz da je, uprkos svemu, život prisutan, tu je…u vazduhu i mirisu pečenog kukuruza i kestenja, u zvuku saksofona i harmonike…u grohotnom smehu dvojice muškaraca na Trgu republike.

“Beograd je počeo da traži […] svoje izgubljene ljude…

Ako ih neko sretne, neka mi javi!”

[Momo Kapor]

 

Autor : Anita Šipić

Podeli sa prijateljima 🙂
TwitterFacebookLinkedInPin ItWhatsAppViber

OSTAVITE KOMENTAR

Your email address will not be published. Required fields are marked *