Nakon manje od mesec dana moj osmeh je nestao, vera u samu sebe se smanjivala, počela sam da sumnjam u sebe i svoje sposobnosti, sve što sam ja radila je bilo bezvredno, ništavno, nedovoljno dobro, a ono što sam znala da je vrhunsko odbijao je da uopšte prokomentariše. Mislila sam da me ne dotiče, ali sam tokom dana kada bih bila daleko od kuhinje i kampa sa detetom na plaži shvatila koliko mi se prevrće želudac od same pomisli da u 14h moram kod njega u kuhinju. Razgovarala sam sa ljudima i ženama koje su imale iskustvo sa njim, i sve su mi rekle da su doživele teško psihičko zlostavljanje, i dalje ja nisam povezivala čemu sam izložena. Ženama, pa čak i nekim muškarcima je bilo potrebno dugo da se oporave nakon njega, a čak neke nisu mogle ni da pričaju o tome i nakon puno godina, jer su potisnule to dešavanje u kuhinji. Ja sam bila ravnopravni zaposleni sa njim, te druge žene su bile volonterke, pa sam razmišljala ja imam prava, moj poslodavac će mene da zaštiti od ovoga. On ipak mora to da poštuje. Iza zatvorenih vrata kuhinje on je bio isfrustrirani starac (sigurno ima oko sedamdeset godina), a za goste i ostale je bio duhovnjak koji posvećuje hranu koju je spremio i deli savete o duhovnom životu.

 

Tekst ,,Knjiga recepata škole nekuvanja” možete naći OVDE.

 

Poslednja scena , koja se desila sa njim pre nego što sam se probudila bila je kada me izbacio iz kuhinje rečima da sam nesposobna da radim u kuhinji i da treba da se vratim svojim pizdarijama koje radim. Još sigurno desetak redova uvreda ali ne bih to ovde pisala jer kao što sam i njemu tada u potpunom miru rekla, to je tvoje mišljenje jedan je Svevišnji koji vidi i zna koje su moje sposobnosti. U jeku njegovih uvreda i nipodaštavanja moj muž se pojavljuje ni otkuda, kao moj zaštitnik i svedok, odgovara mu na svaku ružnu reč usmerenu meni i Naziva stvari pravim imenom, a ja izlećem iz kuhinje u suzama, kao što su i predvideli moji prethodnici.

Probudila sam se u znoju, i otišla da pijem vode. Neprestano razmišljajući o ovom snu. Šta je ovo što me snašlo? Otkud ovo? Vratila sam se u krevet i ponovo utonula u san, ne pomišljajući da će se nastaviti tamo gde je stao.

Otišla sam kod „nadređenog“ po pitanju te situacije, ništa nije rešeno osim što sam ja uklonjena na dva dana, da „ronim po dnu“ jer tu sam se nalazila po rečima šefice. Rešenje nastale situacije je bilo da se ja sklonim iz kuhinje, da dotični nastavi da isteruje svoje, i da maltretira neke nove i stare ljude sada. Da mu se slučajno ne pojavljujem na oči. Šarada se nastavlja… Meni su dali „novu poziciju“ da pravim samo sirovu hranu, što je zvučalo zaista čarobno i na trenutke sam bila veoma zahvalna svemu što se desilo jer je dovelo do toga konačno da mogu da služim ljudima upravo na onaj način koji smatram najboljim. Međutim, nisam bila svesna da je i to sve deo igre, i njihove predstave i da je to samo kupovina vremena, dok ne nađu način da me „odstrane“ sa platne liste, jer njima ne treba osoba za pripremu sirove hrane već za služenje glavnom šefu u kuhinji. Sad sam im bila problem koji mora da prima platu jer je zakonski prijavljen za razliku od većine drugih, i sad je bilo neophodno da se uradi da ja svojevoljno dam „otkaz“. Moje novo radno mesto je bila „dimara“ mesto gde se dimi seitan i tofu, gde se pravi mleko, špagete i slično. Što meni naravno nije smetalo, jer sve je bilo bolje od torture na spratu.

 

Tekst ,,Knjiga recepata škole nekuvanja 2” možete naći OVDE.

 

Treći dan mi je šefica došla sa ponudom da čistim, jer ovo sa sirovom hranom je eksperimentalno i ja joj predstavljam sada tehnološki višak. Momak koji je dobio moju poziciju u kuhinji hoće i moju platu, jer možete misliti ja sam se usudila da mu kažem da mi je plata bila 5000 KN, i on je želeo tu istu platu. Ja sam joj sa tim napravila veliki problem itd… Nakon ovoga desilo se još par incidenata sa njenim pijunima, sa ljudima koji tu rade na crno, bez prijave, dobijaju veoma sitan novac za crnački posao koji obavljaju ali dobijaju mogućnost prodaje svojih preparata, davanje usluga masaža, terapija itd. I oni su srećni i zadovoljni.

Meni je prigovoreno, da nisam bila kolegijalna jer sam odbijala da idem na mesne večere i žurke uz mnoštvo alkohola, koje su se dešavale. Odbijala sam da budem deo šarade i predstave, jer ne glumim ni u svom svakodnevnom životu pa tako nisam ni tamo. JA živim ono što pišem i pričam. Za mene ovo nije samo posao, već način života. I ja sam ono što jesam. Ja nisam vege samo zbog detoksa, samo zbog novca koji gosti plaćaju, ja nemam u svom frižideru meso i ne pržim jaja i ribu po magacinima a pred očima javnosti sam vege retreat koji postoji godinama. Ja ne mislim da Pūjā ide ruku pod ruku sa alkoholom, ali to sam samo ja.

Tekst ,,Disharmonija – Prvi deo” možete naći OVDE.

 

Kad smo kretali put ovog posla pre dva meseca, rekli smo, guramo I trpimo, fizički napor, umor, stress, ljutnju, šta god da se desi od svega toga, ali zlostavljanje nećemo. Tako je I bilo. Moj muž je presekao kad je video dokle je sve ovo otišlo, odlučio je da je dosta. Najsmešniji detalj sna je to što je njemu ponuđena pozicija glavnog šefa kako ne bi otišli a meni mogućnost ostanka kao gost, što smo odbili, I dalje zgroženi činjenicom da su se uopšte usudili to da nam ponude nakon svega što smo prošli.

Način na koji ovo sve opstaje godinama je upravo taj. Što je veći broj uvek onih koji se daju kontrolisati sa novcem i titulama, nego onih kojima je bitno da budu LJUDI i da postoje pravi međuljudski odnosi.

Svanulo je, sunce me probudilo na Prostranstvu Ljubavi. Hvala ti Bože. Ipak je ovo bio samo jedan ružan san.

 

 

Autor: Jasmina Bogućanin-Sarvan

Podeli sa prijateljima 🙂
TwitterFacebookLinkedInPin ItWhatsAppViber

OSTAVITE KOMENTAR

Your email address will not be published. Required fields are marked *