“Ako čoveka pozovu da čisti ulice,
on bi to mogao da radi
kao što je Mikelanđelo slikao,
kao što je Betoven komponovao,
ili kao što je Šekspir pisao poeziju.
Mogao bi tako dobro da čisti ulice da i nebo i zemlja zastanu i kažu:
‘Ovde je živeo veliki čistač ulica koji je dobro radio svoj posao.’”

 

[Martin Luther King Jr.]

 

 Pošto vi koji me pratite na Instagramu i čitate sve što tamo objavim i napišem znate da obožavam da [vam] postavljam pitanja, evo jednog odmah na početku: a kako vi radite svoj posao?

 Odem pre neki dan na Kalemegdan. Pošto je sladoled jedini slatkiš kom teško mogu da odolim [inače “ne radim” na slatkiše, nisam fan istih] svratim ja do jednog zamrzivača u blizini Zoo vrta da kupim taj fantastični ali-da-ga-ne-reklamiram sladoled, sednem na klupicu da uživam u danu, miru i tišini omiljenog mi Kalemegdana kad mi u jednom trenutku pogled padne na prodavca s kojim sam nekoliko minuta ranije, osim trampe ja njemu pare, on meni sladoled, razmenila i neke predivne osmehe i lepe reči…šta ću kad volim da razmenjujem osmehe i lepe reči pa ne propuštam priliku za to nikad u životu.

 

Tekst ,,Povratak u budućnost”, pročitajte OVDE.

 

Prodavac tog sladoleda tu, u blizini Zoo vrta, jedan je od onih ljudi koji su rođeni da drugima ulepšavaju dane. Znate takve ljude? One kojima su oči nasmejane, a ako se setimo onoga oči su ogledalo duše, onda lako možemo da zaključimo da mu je i duša takva…nasmejana. I dobroćudna. Volim takve ljude. Mnogo ih volim. I hvala im što mi se ukazuju na putu kao nekakve oaze.

Padne mi, dakle, u jednom trenutku pogled na tog dragog čoveka. On je sa takvom ljubavlju prodavao sladoled svima koji su prišli baš njemu da ga on njega kupe, da mi je lepo došlo da odem tamo i naklonim mu se s punim poštovanjem i divljenjem! Dušu mi je izmilovao svojim pristupom i neskrivenim zadovoljstvom što radi jedan takav hladan ali sladak posao.

Kada se polako približilo vreme da zatvori i zamrzivač i svoj radni dan, detaljno je sredio svoje radno mesto: sve je lepo složio na svoje mesto, uklopio kutije jedne s drugima da nigde ništa ne štrči, pažljivo i uredno prebrisao ceo zamrzivač, sve je doveo u red, stavio lance i katance gde treba, a onda sam morala da mu priđem i kažem mu:

  • Ovaj sladoled mi je posebno prijao, pojela sam ga u slast! I znate šta? Svaka Vam čast! Sedela sam tamo na onoj klupici i gledala sa koliko ljubavi radite svoj posao…predivno, predivno!

 

 On se osmehne, zahvali mi pa se u tu interakciju ubaci i “komšinica” koja odmah pored prodaje neke drangulije uz reči:

  • To je moj divni komšija, uvek je vedar, pozitivan i nasmejan i svaki dan radi svoj posao baš tako!
  • Vidimo se dragi gospodine, budite dobro…, rekoh mu, doviđenja i Vama, kažem i komšinici, pozdravismo se, osmehnusmo, oni ostaše još tamo a ja odoh s neverovatnim i neprepričljivim osećajem predivnoće u srcu i duši.

Tekst ,,Komplimenti”, pročitajte OVDE.

 

Prodavac sladoleda, čovek koji zaslužuje svaku sreću i, za mene, osoba meseca septembra.

Zar nije sjajno kada neko tako uživa u svom poslu? Ja sam sigurna da jeste. Takvi ljudi su prava inspiracija…bar za mene. Stvarno me inspirišu. Prodavac sladoleda koji je kao nekakav prodavac snova u Diznilendu, osoba je koja svojim primerom može da pokaže koliko je važno da u onome što radimo pronađemo neko zadovoljstvo, bilo kakvo. Može da nam svima svojim primerom pokaže kako ovaj citat sa početka izgleda u praksi. Jer on jeste jedan veliki prodavac sladoleda koji dobro radi svoj posao.

 Ovaj divni čovek nije jedini, ja imam sreću i čast da poznajem još neke takve sjajne ljude koji sjajno rade svoj posao i koji ga, pritom, vole. Vole to što rade! Neverovatno, a…jer nas su nekako učili da mora da se radi da bi se zaradilo, da rad podrazumeva napor i muku i borbu, ubeđivali su nas da završavamo škole od kojih možemo da živimo a ne one koje želimo da učimo i završimo. Kao da nikako ne možemo da radimo ono što volimo, kao da je to neki totalno nemoguć spoj! Zamisli radiš ono što voliš! Pa kako to…

 Zato i imamo svu silu ljudi koji rade poslove koji ih frustriraju i unesrećuju. A nije dobro kada nas frustrira i unesrećuje ono što čini veliki deo naše svakodnevice, godine i života, na kraju krajeva – života. Zato je važno da dobro razmislimo šta je to što radimo, ko smo mi dok radimo taj posao, da li radimo to što volimo ili radimo ono što nam donosi dobru lovu a odnosi sve radosti i atome zadovoljstva koji su, možda, nekada i postojali u nama. Postojali, onda kada smo sanjali da budemo organizator venčanja ili putopisac ili kardiolog ili prodavac cveća ili pilot ili advokat ili muzičar ili taksista. Šta nam je ostalo od tih snova? Šta smo želeli, a na šta smo pristali? Važna su to pitanja…

Nekada sam negde pročitala, nemam pojma gde ali nije ni važno gde, da “ima mnogo umetnika koji nisu ni svesni da su umetnici.” E pa poznajem takve ljude. Neki od njih su skloni da sebe omalovaže, veruju [nažalost] da kao ljudi ne vrede baš mnogo zbog posla kojim se bave, ali mi neki za njih mislimo da su umetnici…ovi gorepomenuti umetnici koji nisu svesni da su umetnici. Zašto? Zato što te svoje “obične, bezvredne” poslove rade sa takvom predanošću, lakoćom, ljubavlju i zadovoljstvom da je to prosto fantastično. Osim što nisu svesni da su umetnici, nisu svesni ni da su ogromna motivacija i inspiracija onima koji ih tako predane i vredne posmatraju…i dive im se. Nemaju nekakve silne diplome i čuda, ali dušom rade to što rade…a to je ono što se stvarno računa. Duša.

Tekst ,,Usamljenost”, pročitajte OVDE.

 

Šta vi unosite u posao kojim se bavite?

Strast prema poslu je stvarno važna pa možemo i o tome da razmislimo – sa koliko strasti radimo svoj posao? Da li tu uopšte ima ikakve strasti? Jer često je nema, pa eto nije loše da se zapitamo a gde je…

Kakvi idemo na posao, nasmejani i s jedvačekanjem pod rukom ili namračeni i kad će više taj petak? Kakvi se s posla vraćamo? Molim vas, na ovo obratite posebnu pažnju – kakvi se s posla vraćamo? Ko ispašta zbog eventualnog nezadovoljstva koje nosimo kući kada izađemo s radnog mesta? Gde istresamo energiju koju akumuliramo radeći posao koji radimo? Na koji je način istresamo? Kako tu energiju obnavljamo? Mislite o tome…

 Razmislite i šta je to što možete da uradite kako biste oplemenili i ulepšali svoje radne dane…šta možete da promenite ukoliko radite nešto što vam se, zapravo, uopšte ne sviđa i ne radi ali iz nekog razloga ostajete tu gde ste? Šta je u tome što radite lepo, šta je vama korisno? Kako to što radite utiče na vas, kako se osećate? Šta biste radili da ne radite to što radite? Šta vam taj posao donosi, šta vam oduzima? Setite se prodavca sladoleda kog sam ovde pomenula i koji me je, između ostalih ljudi, inspirisao da napišem ovaj tekst; setite se sa koliko posvećenosti i ljubavi on prodaje sladoled i sređuje zamrzivač…jer nije to mala stvar, ljudi moji. Nije mala stvar kada voliš ono što radiš. Štaviše, ljubav prema poslu je toliko plemenita i fantastična i korisna i snažna da bismo u čudu jednom velikom živeli kada bismo svi mi svoj posao obavljali vođeni i praćeni baš jednom takvom veličanstvenom ljubavlju! Čime god da se bavimo. Šta god da radimo. Dajte da to radimo dušom i srcem. Biće nam bolje, svima nama. Zastaće tada nebo i zemlja i reći će: ovde živi veliki čitalac ovog teksta koji voli ono što radi i koji dobro radi svoj posao.

 

 “Zadovoljstvo od rada je jedina prava nadoknada za rad.”

 

[Duško Radović]

 

 

Autor: Anita Šipić

Podeli sa prijateljima 🙂
TwitterFacebookLinkedInPin ItWhatsAppViber

OSTAVITE KOMENTAR

Your email address will not be published. Required fields are marked *