Glavni cilj vaspitanja jeste pripremanje deteta za odraslo doba, formiranje autentične ličnosti koja će biti samostalna i odgovorna za svoje postupke. U dečijem dobu dominira PRINCIP ZADOVOLJSTVA, kada deca ispituju granice odraslih koliko daleko mogu da idu u ostvarenju svojih želja i zahteva.

Doba kada je dominantan princip zadovoljstva deca su vrlo uporna u izražavanju onoga što žele, a to ujedno zbunjuje roditelje koji tada mogu reagovati nedosledno u smislu da se detetu nekada kaže za jednu stvar „DA, može“, a nekada za tu istu stvar „NE, ne može to“. Česta su i neslaganja roditelja oko nečega, jedan roditelj dosledno postavlja granice ali drugi ne. Takve reakcije samo pojačavaju dečije prohteve i produžava se period vladanja principa zadovoljstva.

 

 

Vremenom bi trebalo da se princip zadovoljstva zameni PRINCIPOM REALNOSTI. Da bi se to desilo roditelji igraju važnu ulogu u postavljanju zdravih granica, pored pružanja bezuslovne ljubavi i podrške. Postavljanje granica ima za cilj da dete internalizuje društvena pravila, moralne vrednosti i da se razvije u odgovornu, socijalizovanu i samostalnu osobu.

Postavljanje granica i formiranje principa realnosti umnogome zavisi od vaspitnog stila.

VASPITNI STIL roditelja je relativno trajan obrazac ponašanja roditelja na relaciji roditelj-dete koji se ogleda u postupcima roditelja prema detetu. Postoje 4 vrste vaspitnih stilova:

  • Autoritarni vaspitni stil zagovara krutost i strogost. Deca razvijaju strah od kazne i od autoriteta. Dete može poslušati roditelja, ali ne i razumeti. U vaspitanju dominira često prestroga kazna, dok je pokazivanje ljubavi uslovno i ograničeno. U takvoj atmosferi, deca razvijaju izraženi strah od kritike, nesigurnost, otpor i strah od autoriteta.

 

  • Permisivni vaspitni stil odlikuje popustljivog roditelja. Deca ove roditelje ne mogu da dožive kao autoritete. Dečije aktivnosti su pod kontrolom isključivo njihovih ličnih impulsa. Ne postoje granice u vaspitanju. Takođe, roditelj može biti i prezaštićujuć i čuvati dete pod „staklenim zvonom”, pri čemu ne dopušta dozu frustracije, već sve radi umesto njega. Kasnije se kod takve dece razvija nesigurnost, nesamostalnost, neodgovornost i niska tolerancija na frustraciju.

 

  • Indiferentan vaspitni stil podrazumeva roditelja koji je emocionalno hladan prema detetu. Roditelj ne pokazuje toplinu ali ne postavlja ni zahteve, tj granice u vaspitanju. Odnos je površan.

 

  • Autoritativni vaspitni stil je funkcionalni stil i odlikuje se toplinom roditelja ali i postavljanjem zdravih granica detetu koje su prilagođene uzrastu. Cilj postavljanja granica jeste razvoj samokontrole deteta, razvoj odgovorne ličnosti.

 

Identifikovanje vaspitnog stila je polazna tačka od koje treba krenuti kada se radi na poboljšanju odnosa roditelj – dete i kada je potrebno postaviti zdrave granice detetu. Vrlo je važno da roditelji imaju na umu kako granice ne trebaju biti postavljene „jednom zauvek“, nego da se s vremenom trebaju menjati. Treba ih prilagođavati kako deca rastu i razvijaju stepen odgovornosti. Takođe, kod postavljanja granica ne treba dovoditi u pitanje ljubav prema detetu niti poverenje.

 

 

Granice su samo linije koje označavaju koje ponašanje je prihvatljivo, a koje nije. To detetu daje do znanja dokle sme ići pre nego što njegovo ponašanje postane neprihvatljivo. Nekada je teško naći balans između strogog i popustljivog roditelja ali ukoliko radite na sebi i usavršavate svoje roditeljske veštine to je itekako moguće.

 

 

Autor: Kristina Radenković

Podeli sa prijateljima 🙂
TwitterFacebookLinkedInPin ItWhatsAppViber

OSTAVITE KOMENTAR

Your email address will not be published. Required fields are marked *